Dobitnica UNESCO-L’Oreal stipendije za najbolje mlade naučnice za 2012. godine Polina Blagojević, kao hemičarka ima misiju da otkrije nove bioaktivne supstance. Rezultati njenih istraživanja mogu se primeniti u farmaceutskoj, kozmetičkoj ali i prehrambenoj industriji. Polina je radila na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu, kao deo tada najmlađeg naučno-istraživačkog tima u Srbiji, a zatim na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru u Kanadi. Trenutno je deo razvojnog tima kompanije Acuitas Therapeutics čija je lipidna nanotehnologija, između ostalog, omogućila Fajzerovu vakcinu protiv Kovida. Polina je odvojila vreme da se priključi našem serijalu o Ženama u nauci i da nam odgovori na nekoliko pitanja o svom radu, karijernom putu i kako ona vidi izazove žena u nauci.
Kada sam upisala magistarske studije na Departmanu za hemiju Prirodno-matematičkog fakultetu u Nišu, naša laboratorija nije imala najosnovnija sredstva za rad. Teško da je bilo eksperimenta koji nije zahtevao improvizaciju, a naučna pitanja na koja sam pokušavala da dam odgovor su bila ograničena nedostatkom opreme, para i prostora. Nekome ko ne zna ili ne sagledava kontekst, rezultati do kojih sam dolazila na samom početku karijere mogu delovati trivijalno, a zapravo su iziskivali ogromnu kreativnost i inovativnost u radu. Ne da smo radili uz pomoć štapa i kanapa, već često čak ni štap, ni kanap nismo imali. Zamislite da trčite trku gde je vaša startna linija kilometar iza one sa koje započinju drugi takmičari, i da još u rukama nosite ogroman kamen. Zamislite koliko je energije potrebno da samo koliko toliko sustignete ostale trkače. To je svakako jedna od ozbiljnijih prepreka koje sam morala da prevaziđem.
Smatram da postoji razlika u tretmanu koje imaju žene, u prilikama koje im se pružaju, u tome koliku i kakvu podršku dobijaju i u tome šta im se, na neki način, dopušta. Zbog toga, na prvi pogled, možda nekome izgleda da one manje doprinose i da su manje uspešne. A u biti, zaista smatram da doprinose potpuno jednako kao njihove muške kolege. Jedino što moraju mnogo više da se trude i dokazuju da su jednako sposobne. Često ih ni uz sve rezultate koje postižu ne shvataju dovoljno ozbiljno. Čini mi se da sve kreće još od toga da se devojčice u velikom broju slučajeva odgajaju na način da misle da nisu dovoljno dobre za, na primer, nauku i da sumnjaju u sebe. Pogledajte šta su tradicionalno igračke “za devojčice”, a šta igračke “za dečake”. Čak i kada imaju podršku i podsticaj u okviru svojih porodica, sredina se često trudi da ih stavi u nekakav kalup koji kaže da nauka nije za njih. Ovo je na neki način bila situacija sa mnom. Ja sam odrasla u maloj sredini, i često sam štrčala i izgledala kao čudak zbog svojih interesovanja. Ovo je veoma negativno uticalo na moje samopouzdanje. Uprkos svoj pomoći i podršci mojih roditelja, dugo mi je trebalo da prestanem da se osećam kao uljez i kao da mi neko čini ogromnu uslugu i čast time što mi dopušta da se igram naučnice.
Ohrabrila bih ih da svoj profesionalni put biraju prema svojim afinitetima i interesovanjima, da prate svoje ambicije, svoj instinkt, svoju strast i da nipošto ne dozvole da im drugi nameću ograničenja u smislu šta mogu, i šta treba da budu. I svakako bih im kazala da je sasvim OK da pravac i smer u kome idu menjaju onoliko puta koliko se to njima svidja i da svoj tempo prilagodjavaju sebi. Ja sam, na primer, odlučila da poziciju vanrednog profesora na državnom fakultetu u Srbiji zamenim najpre pozicijom naučnog saradnika na fantastičnom Univerzitetu Britanske Kolumbije (University of British Columbia, Kanada), a da zatim u potpunosti izađem iz akademije. Nekima je moj potez verovatno delovao u najmanju ruku neobično. Pa ipak, nikada ranije moje istraživanje nije imalo tako veliki doseg i praktičnu primenu kao sada. Na primer, bez tehnologije biotek kompanije u čijem razvojnom odeljenju radim kao jedan od ukupno četiri hemičara, Fajzerova vakcina protiv Kovida ne bi bila moguća. Moj posao je da dizajniram i sintetišem molekule od koji se prave specijalno skrojene lipidne nanočestice koje se primenjuju u medicini. Iako sam uvek uživala u rešavanju problema na kojima sam do sada radila, nikada do sada nisam imala takav osećaj svrhe.
Gde god one želele da budu, kojoj god poziciji one težile, mislim da je to njihovo mesto. Pomenula sam da smatram da je često polazna tačka naučnica (i naučnika) iz Srbije, pogotovu onih koje dolaze iz manjih sredina, nepovoljnija od one koju imaju neke naše kolege iz drugih zemalja. Ali to je samo polazna tačka. Mislim da su uspešno bavljenje naukom pol, nacionalnost, religijsko ubeđenje irelevantantni. Pripadnost bilo kojoj grupi nije ono što od vas čini dobrog istraživača. Okolnosti u kojima živite, sredina u kojoj se razvijate svakako mogu ubrzati ili usporiti vaše napredovanje i karijeru, ali kada jednom krenete, samo je nebo granica. Smatram da je za naučni napredak neophodna raznolikost i da naše naučnice mogu i time, a ne samo svojim intelektom i predanošću, da pomeraju granice. Nimalo nisam iznenađena kada čujem da je neko od naših uradio nešto značajno i sa nestrpljenjem čekam da čujem o još mnogo novih postignuća.
Ima mnogo onih iz sveta nauke (i žena i muškaraca) kojima se iskreno divim, ali nisam sigurna da sam ikada imala uzora u klasičnom smislu. Kada sam bila u osnovnoj školi, slučajno sam naletela na knjigu o poznatim matematičarima. Tada sam prvi put čula za Sofiju Kovaljevsku. I dalje sam fascinirana njenim likom i time šta je sve postigla i to pogotovu u vreme u kome je živela. Recimo da je ona nešto najbliže uzoru što sam ikada imala. Još bih da pomenem da sam nedavno imala zadovoljstvo da prisustvujem predavanju Karolajn Bertozi (prošlogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za hemiju). Njome sam potpuno impresionirana.
