„Poljoprivreda je najzdravija, najkorisnija, i najplemenitija delatnost čoveka.“
– Džordž Vašington
Kako broj svetske populacije raste, raste i potreba za hranom. Prema proceni UN-a, očekuje se da će svetska populacija dostići 9 milijardi ljudi za oko 15 godina, a do 2050. godine će dostići 10 milijardi ljudi. To znači da će biti još dve milijarde ljudi koje treba prehraniti, što dalje zahteva od poljoprivrednika da postanu još efikasniji. Tradicionalne metode koje poljoprivrednici koriste možda više neće biti dovoljne da zadovolje potrebe svih ljudi, s obzirom na ove predstojeće promene. Veštačka inteligencija (engl. artificial intelligence) („AI“) se pojavljuje kao rešenje za ovaj predstojeći problem, kao predvodnik tehnološke evolucije poljoprivredne industrije. AI već ima svoju primenu u poljoprivrednoj industriji kao što su praćenje u realnom vremenu, žetva, obrada, proizvodnja useva, marketing, detekcija korova, detekcija prinosa, kontrola kvaliteta useva i mnoge druge.
Ali pre nego što proglasimo AI spasiocem agrikulture, prvo moramo razmotriti najveći rizik korišćenja AI u poljoprivredi – odgovornost za rad AI-a u poljoprivrednoj industriji.
Traktori koje vozi AI, ili roboti kojima upravlja AI mogu izazvati štetu usevima, životinjama, ili čak radnicima na farmi. Analitički AI alati koji predviđaju vreme, ili najbolje vreme za žetvu, mogu doneti pogrešne odluke koje nanose štetu usevima. To nas dovodi do pitanja ko je odgovoran za štetu koja proistekne iz rada AI-a? Proizvođači? Programeri? Korisnici?
Istorijski gledano, proizvođači i programeri robota su odgovorni za štetu koju taj robot prouzrokuje, samo ako su predvideli da do štete može doći, ili je do štete došlo usled njihove nepažnje. U slučaju Jones v W + M Automation, Inc, sud je utvrdio da kako je proizvođač opreme proizveo samo „funkcionalne delove opreme“, on nije odgovoran za štetu koju je robot proizveo. To znači da ako je proizvođač postupio u skladu sa propisima, neće odgovarati za štetu.
Dalje, čak i da je proizvođač predvideo da do štete može doći, postoji problem utvrđivanja uzročne veze između radnji AI-a i nastale štete. Da bi oštećena strana mogla da potražuje naknadu štete, neophodno je dokazati uzročnu vezu između rada AI-a i nastale štete, ali s obzirom na kompleksnost sistema AI-a, i njegovo neprestano razvijanje, dokazivanje takve veze može biti izuzetno teško. Stoga, rešavanje ovog problema zahteva uvođenje novih propisa sa ciljem da se reši navedeni problem na različite načine, kao što su prebacivanje tereta dokazivanja na proizvođača AI-a, uvođenjem obaveznog osiguranja od štete koju prouzrokuje AI, propisivanjem pretpostavke uzročnosti, i sl. Srećom, Evropska unija već preduzima korake u pravcu regulisanja odgovornosti i AI-a putem Zakona o veštačkoj inteligenciji i Direktive o vanugovornoj odgovornosti veštačke inteligencije.
Drugi potencijalni regulatorni pristup podrazumeva razdvajanje radnji mašina pod kontrolom čoveka, poput vožnje vozila, od autonomnih radnji AI-a, poput prskalica za zaštitu useva, prilikom određivanja odgovornosti. Ova podela bi zahtevala posebne odredbe za (i) upravljače mašina, (ii) proizvođače mašina i (iii) dobavljače softvera. Jasnom podelom odgovornosti svih uključenih aktera olakšalo bi se dokazivanje odgovornosti. Naravno, svaka neovlašćena hardverska ili softverska izmena može prebaciti odgovornost na vlasnike mašina.
Alternativno, pitanje odgovornosti se može regulisati i ugovorom. Ovim putem može se ugovoriti prenos odgovornosti sa proizvođača mašina i programera, na upravljače mašina u slučaju nezgode ili štete koja proizlazi iz rada opreme. Ovakve odredbe će verovatno biti česte, kako će proizvođači pokušati da se ograde od odgovornosti od štete, međutim, budući da punovažnost ovih odredbi još nije testirana pred sudom, nije sigurno kako će ih sudovi proceniti, kao punovažne ili ništave.
Pitanje odgovornosti je od velikog značaja kako za poljoprivrednike, s obzirom na sve veću integraciju AI tehnologije u poljoprivredi. Poljoprivrednici žele da budu dobro informisani o potencijalnim rizicima poslovanja. S druge strane, imajući u vidu da je poljoprivreda delatnost u kojoj su uključena osiguravajuća društva, ona takođe žele da znaju rizike vezane za korišćenje AI-a u poljoprivredi. Drugim rečima, osiguravajuća društva moraju odrediti obim pokrića nužnog za štetu koju prouzrokuje AI. Stoga je preporučljivo regulisati pitanje odgovornosti ugovorom između poljoprivrednika i proizvođača AI-a, posebno kada je reč o AgTech rešenjima koja implementiraju AI, jer mnoge države nemaju posebne zakone koji uređuju ovu oblast. U praksi se najčešće ugovaraju odredbe o ograničenju odgovornosti pružaoca usluga, dok se istovremeno definiše odgovornost poljoprivrednika da obezbedi podatke odgovarajućeg kvaliteta i količine.
Autori:
Bojan Tutić
Dušan Jablan
