Veštačka inteligencija (AI) je na putu da promeni način na koji percipiramo intelektualnu svojinu. Sa nedavnim porastom popularnosti AI-a, ljudi su otkrili da mogu koristiti AI za stvaranje umetničkih dela. To postavlja važna pitanja, kao što su pripisivanje autorskih prava za ove kreacije i zaštita prava intelektualne svojine.
U ovom članku obrađujemo neke od ključnih problema sa korišćenjem AI-a i odnosa sa intelektualnom svojinom, i pružamo neka moguća rešenja. Takođe pružamo uvid u neke poznate slučajeve i trendove koji mogu biti ključni za dalji razvoj AI-a u okviru prava intelektualne svojine.
Dakle, ko je autor intelektualne svojine koju je stvorio AI? Da li je to davalac instrukcija? Tvorac AI-a? Vlasnik podataka koji su korišćeni pri obučavanju AI-a? Sam AI? Da li uopšte autor postoji?
Iako korišćenje AI-a za stvaranje intelektualne svojine još uvek nije eksplicitno regulisano, odgovore na neka od ovih pitanja možemo pronaći u postojećoj zakonskoj regulativi. Na primer, SAD, Španija, Nemačka i Srbija propisuju da samo ljudska bića mogu biti autori. Dakle AI ne može biti autor u ovim zemljama. Slično tome, organi za registraciju patenata u Ujedinjenom Kraljevstvu, SAD-u, Evropi, Južnoj Koreji, Tajvanu i Nemačkoj odbile su da registruju AI kao izumitelja patenta (slučaj DABUS). Kada smo pitali ChatGPT-a da li može bit subjekt autorskih prava, dobili smo odgovor: „Kao AI jezički model, ja sam računarski program i nemam pravnu ličnost, tako da ne mogu imati autorska prava ni na čemu. Odgovori koje generišem generisani su iz obrazaca i asocijacija u podacima na kojima sam obučen i nisu u mom vlasništvu ili vlasništvu bilo koje osobe ili organizacije. Međutim, podaci na kojima sam obučen mogu biti predmet autorskih prava koja poseduju originalni izvori ili organizacije koje su ih obezbedile.“ Dakle, AI ne može biti autor ili pronalazač.
Ko može?
Rad mora biti originalno delo autora da bi bio zaštićen autorskim pravima. To postavlja pitanje da li se tvorevina AI-a može smatrati autentičnom? Iako to nije direktno zabranjeno, trenutna sudska praksa se uveliko protivi tome. I Sud pravde Evropske unije i Vrhovni sud SAD smatraju da autorsko pravo štiti samo originalna dela sa određenim stepenom intelektualnog stvaralaštva, kreativnih moći uma i odraza ličnosti autora (u slučajevima Infopaq i Feist Publications). S obzirom da element originalnosti nedostaje kada AI sam stvara delo, možemo zaključiti da nedostaje i autor.
Na osnovu toga, trenutno postoje dva moguća rešenja za ovo pitanje. Prvo, nema autora. Intelektualna svojina koju je stvorio AI potpada pod slobodnu upotrebu. Alternativno, rad će se smatrati izvedenim iz svih materijala korišćenih za obuku AI-a.
Međutim, postoji problem u dokazivanju da je nešto generisano pomoću AI-a. Takođe, isti upiti mogu dovesti do različitih rezultata u zavisnosti od prethodnih upita koje je AI dobio. Čak i alati za otkrivanje AI-a mogu da podbaciti u ovom zadatku. Jedan način da se izbegne ovaj problem je da kreatori zabeleže ceo proces stvaralaštva. Iako nepraktičan, to je jedini način da se uklone sumnje o poreklu intelektualne svojine.
Ujedinjeno Kraljevstvo, međutim, ima drugačiji pristup. Zakon o autorskim pravima, dizajnu i patentima Ujedinjenog Kraljevstva smatra autora svakog računarski generisanog dela (što znači da je delo generisano pomoću računara bez ljudskog autora) osobom koja je napravila neophodne aranžmane za stvaranje dela. Ovo pravilo se primenjuje na autorska prava, muzičku produkciju i dizajn, ali ne i na patente. Iako ovakva odredba čini pitanje jasnijim, i dalje je potrebno eliminisati neizvesnost oko ovog pitanja. Osoba koja je napravila neophodne aranžmane i dalje može biti osoba koja je napravila AI ili korisnik AI-a koji je dao upit, u zavisnosti od toga koliko su složeni upiti i algoritmi.
Ovo je slučaj ako je AI stvorio intelektualnu svojinu. Međutim, šta ako AI nije stvorio intelektualnu svojinu, već samo pomogao pri njenom stvaranju? Može li se AI smatrati običnim alatom, kao i bilo koji drugi softver? Ovi slučajevi su složeniji i moraju se tretirati od slučaja do slučaja.
Već imamo postojeći slučaj koji ukazuje na način za rešavanje ovog problema. „Zarya of the Dawn“, grafički roman stvoren uz pomoć AI-a, registrovan je u Sjedinjenim Državama. Bitno je da napomenemo da je AI generisao samo slike, a ljudski biće, tj. pisac je konceptualizovao i struktuirao priču, osmislio raspored svake stranice i doneo odluke o uređivanju svih ovih komponenti.
Iako zavod za registraciju autorskih prava nije sud i sudovi mogu zauzeti drugačiji stav prema ovom pitanju, možemo pretpostaviti da sve dok je ljudsko biće značajno uključeno u proces stvaranja dela, AI će se smatrati samo alatom.
Problem vlasništva nad intelektualnom svojinom je glavni problem u kontekstu korišćenja AI-a. Međutim, ovo nije jedini problem. Još jedno bitno pitanje na koje moramo dati odgovor je: Da li korišćenje AI-a ugrožava prava drugih autora?
Kako bismo razumeli ovaj problem, prvo moramo da razumemo kako AI funkcioniše. AI-u su potrebni podaci, da bi generisali output. Ovi podaci potiču iz različitih izvora, poput članaka, knjiga, slika, društvenih mreža, veb stranica i baza podataka. AI sistem zatim obrađuje i analizira podatke korišćenjem različitih tehnika, kao što je mašinsko učenje. Ovaj proces se naziva obučavanje. Obučavanje AI tehnologije autorski zaštićenim sadržajem će se najverovatnije smatrati slobodnom upotrebom. Međutim, da li je isti slučaj sa generisanjem outputa? To nas vodi do srži ovog problema. AI prikuplja ogromne količine podataka koji mogu sadržati materijal zaštićen autorskim pravima, poput slika ili teksta. Kako bi stvorila intelektualnu svojinu, AI obično pregleda ili koristi reprodukcije radova drugih ljudi. AI generisani sadržaj može reprodukovati cele, autorski zaštićene, radove, poput članaka, pesama ili slika, bez dozvole ili citiranja. Kao rezultat toga, vlasnici AI tehnologije mogu rizikovati da prekrše tuđa autorska prava.
Međutim, nekoliko argumenata osporavaju ideju da AI može prekršiti autorska prava. Prvo, podaci koje AI koristi su ogromni. Toliko je podataka da mnogi tvrde da kršenja autorskih prava nije moguće. Ipak, instrukcija može usmeriti AI da se fokusira na različite podatke, sužavajući pretragu i ugrožavajući prava samo izabrane grupe umetnika, približavajući se plagiranju. U tom slučaju, i dalje nije jasno ko je prekršio autorska prava, osoba koja je dala instrukciju, ili autor AI tehnologije.
Drugo, AI uči od rada drugih autora, baš kao i ljudi. Učenje i doživljavanje rada drugih ljudi su temelj svakog stvaranja. Kako bismo mogli zabraniti učenje? Međutim, za razliku od AI, ljudi mogu razumeti i ceniti umetnost u više slojeva, od površinskih estetskih nivoa do dubljih značenja i tema koje prožimaju rad. Ljudi takođe mogu razvijati svoje jedinstvene stilove i, dok bi to bilo teško AI-u da izvede.
Ovaj problem će se nesumnjivo značajno odraziti na kompanije koje razvijaju AI, celu AI industriju i vlasnike podataka koji se koriste za obuku AI-a. Zbog toga moramo pogledati nekoliko slučajeva koji mogu ukazati na budući razvoj regulative AI-a kada je u pitanju intelektualna svojina.
Prvi slučaj je kolektivna tužba podneta protiv Microsoft-a, njegove zavisne kompanije GiHub-a, i poslovnog partnera OpenAI-a, navodeći da se njihovo stvaranje GitHub Copilot-a, asistenta za kodiranje na bazi AI-a oslanja na „pirateriju softwera bez presedana“. Tužba tvrdi da je Copilot obučen na kodovima koji su preuzeti sa javnih repozitorijuma, neki od kojih su objavljeni s licencama koje zahtevaju da bilo ko ko koristi kod mora navesti njegovog kreatora, što Copilot nije učinio. Ova tužba tvrdi da su Microsoft i njegovi saradnici prekršili prava miliona programera koji su godinama pisali originalne kodove.
Prema tvrdnjama Microsoft-a i OpenAI-a, tužioci nisu imali pravo da podnesu tužbu jer nisu dokazali specifičnu povredu prava koja je rezultat radnji ovih kompanija. Pored toga, kompanije tvrde da tužba nije identifikovala autorska dela koja su navodno zloupotrebljena ili ugovore koji su prekršeni.
Microsoft takođe tvrdi da bi optužbe za kršenje autorskih prava bile u sukobu s doktrinom slobodne upotrebe, koja dozvoljava korišćenje autorskih dela bez licence u određenim okolnostima. Pozvali su se na odluku Vrhovnog suda SAD-a iz 2021. godine, koja je presudila da je korišćenje Oracle-ovog izvornog koda od strane Google-a za razvoj svog Android operativnog sistema potpalo pod transformativnu slobodnu upotrebu.
Iako je slučaj još u ranom stadijumu, mogao bi imati značajne posledice za AI industriju.
Stability AI, tvorac Stable Diffusion softvera, bio je meta dve tužbe: kolektivne tužbe i tužbe podnesene od strane Getty Images-a.
Getty Images tužio je Stability AI zbog navodnog masovnog kršenja autorskih prava. Getty tvrdi da je Stability AI promovisao svoj Stable Diffusion i DreamStudio interfejs potrošačima koji su zainteresovani za vizuelni sadržaj i da je njegov uspeh delimično bio rezultat povrede prava Getty Images-a.
Getty Images takođe tvrdi da je Stability AI uklonio Getty-eve informacije koje služe za zaštitu autorskih prava, pružio lažne informacije koje služe za zaštitu autorskih prava i prekršio Getty-eve žigove reprodukujući Getty-ev vodeni žig na određenim slikama.
Ovaj slučaj specifičan jer Stability AI nije direktno prikupio podatke za obuku modela niti je obučavao model. Umesto toga, model je razvio nemački univerzitet (LMU Munich). Zbog toga je u ovom slučaju će biti teže dokazati kršenje autorskih prava jer upotreba AI u obrazovne svrhe spada u slobodnu upotrebu.
Bez obzira na to, moraćemo pažljivo pratiti razvoj ovog slučaja, jer bi mogao značajno uticati na regulisanje AI u budućnosti.
Ovaj slučaj bi mogao biti važan kada je u pitanju britansko pravo. Konkretno, u ovom slučaju sud je presudio da se osoba koja igra video igru ne može smatrati autorom snimaka ekrana (skrinšotova) napravljenih tokom igranja igre, kao i da igrač nije uključen u bilo koje od neophodnih aranžmana za stvaranje snimaka ekrana. Sud je umesto toga utvrdio da su developeri igre stvorili aranžmane neophodne za stvaranje snimaka ekrana. Kada primenimo ovaj princip na pitanje autorskih prava u vezi s AI-em, to može da znači da autor AI-a, tačnije, dizajner algoritma za učenje, poseduje autorska prava nad delom koje je AI stvorio.
Kako AI postaje sve rasprostranjeniji i napredniji ovi problemi će postati još kompleksniji. Zato su potrebni novi propisi o AI-u. Trebalo bi postaviti pitanje koga ili šta društvo želi da nagradi. Da li su to vlasnici AI sistema?
U vezi sa zaštitom autorskih prava, pristup koji načelno pruža najviše ekonomskih podsticaja je onaj koji dodeljuje autorsko pravo licu koje je omogućilo stvaranje AI-a. Ovaj pristup će osigurati da kompanije ulažu u AI i tehnologiju, znajući da će im se investicija isplatiti.
S druge strane, u vezi sa patentima, pravna regulativa intelektualne svojine može biti vrlo korisna zbog svoje fleksibilnosti. Budući da se patenti napravljeni uz pomoć AI-a mogu lakše i brže razviti nego obični patenti, zakonodavci mogu odlučiti da za patente koje je AI napravio propišu kraći period zaštite od standardnih patenata. To bi napravilo balans između prava pronalazača, ekonomskog podsticaja i društvenog blagostanja. Takođe, umesto da samo daju patentnu zaštitu pronalazaču, zakonodavci bi mogli podeliti prava nad pronalaskom koji je stvorio AI među developerima AI-a, osobom koja upravlja AI-em i vlasnikom podataka koji se koriste za njegovo obučavanje.
Moguće je da će biti potrebno više od postojećih zakona o autorskim pravima i propisa kako bi se odgovorilo na izazove i prilike ovih novih tehnologija. Kako bi osigurali da se umetnost koju generiše AI stvara i deli na etičan i pravno valjan način, budući propisi će morati uzeti u obzir jedinstvene karakteristike radova koje generiše AI, izazove sprovođenja zaštite autorskih prava u digitalnom dobu, kao i potrebu za balansiranjem interesa tvoraca, potrošača i društva u celini. Jedino pristupajući ovom problemu na promišljen način, možemo osigurati da umetnost koju generiše AI i dalje gura granice kreativnosti poštujući prava i interese svih zainteresovanih strana. Srećom, u pripremi je novi AI zakon.
Slika generisana pomoću Bing i DALL-E-2.
Autori: Miloš Petaković i Bojan Tutić
