U poslednjih nekoliko meseci Komisija za zaštitu konkurencije („Komisija“) je pokazala naročito interesovanje za sankcionisanje sporazuma učesnika na tržištu u kojima se utvrđuju cene u daljoj prodaji (engl. resale price maintenance). Nakon pokrenutih postupaka na tržištu distribucije potrošačke elektronike, Komisija je nedavno, nakon analize uslova konkurencije na tržištima servisiranja i prodaje motornih vozila, otvorila istragu protiv generalnog uvoznika i tri auto dilera vozila marke „Аudi“.
Utvrđivanje cena u daljoj prodaji – u čemu je problem?
Utvrđivanje cena u daljoj prodaji je ugovorna odredba kojom prodavac (najčešće proizvođač ili generalni uvoznik) obavezuje kupca (najčešće distributera ili maloprodavaca) da proizvode koje je kupio od njega prodaje po (i) tačno utvrđenoj ceni, odnosno (ii) da ih ne sme prodavati ispod utvrđene minimalne cene ili (iii) iznad tačno utvrđene maksimalne cene. Suštinski, kupci, kao nezavisni učesnici na tržištu, onemogućeni su da slobodno formiraju cene proizvoda.
Nametanje cene u daljoj prodaji se može odvijati neposrednim ili posrednim putem. U slučaju neposrednog nametanja, prodavac se može poslužiti (i) neformalnim pretnjama, (ii) upozorenjima, pa čak i (iii) sankcijama u vidu obustavljanja isporuke ukoliko se kupac ne pridržava zadate cene. Za razliku od toga, posredno nametanje se postiže ugovaranjem tačno utvrđene marže koju kupac može da zaračuna, popusta koji može da odredi, obaveze da veže cenu za cenu konkurentskih proizvoda i sl.
U osnovi, utvrđivanje (i) minimalnih i (ii) fiksnih cena u daljoj prodaji se smatra restriktivnim sporazumom. Utvrđivanje preporučene cene je načelno dozvoljeno, osim ukoliko uz to ne dolazi još i do određenih pogodnosti ili uslovljavanja poslovanja prema kupcu.
Ima li opravdanja?
Utvrđivanje cena u daljoj prodaji kao vrsta vertikalnog ograničenja je najčešća vrsta postupka koje je Komisija u svojoj dosadašnjoj praksi sprovodila. U ovim postupcima Komisija je utvrđivanje cena u daljoj prodaji tretirala kao povredu po cilju (engl. by object), obrazlažući da su učesnici na tržištu samim zaključenjem ugovora načinili povredu konkurencije, tj. da nije potrebno analizirati posledice navedenog postupanja. Naime, кod ciljnih povreda konkurencije učesnici u sporazumu nemaju mogućnost da opravdaju postojanje ograničenja i samim tim izuzmu sporazum od zabrane.
S tim u vezi, Komisija se u postupcima utvrđivanja cena u daljoj prodaji nije upuštala u utvrđivanje (i) negativnih posledica po konkurenciju na relevantnom tržištu i (ii) tržišne snage učesnika protiv kojih je izricala mere zaštite konkurencije. Ako se uzme u obzir da je Zakonom o zaštiti konkurencije propisano da restriktivni sporazumi za cilj ili posledicu imaju značajno ograničavanje konkurencije na teritoriji Republike Srbije, u tom slučaju se opravdano može postaviti pitanje da li do ograničenja konkurencije dolazi samim zaključenjem ugovora između dva učesnika na tržištu čija je tržišna snaga minorna, ili je potrebna „malo“ bolja analiza Komisije i upoznavanje sa tržištem na kojem su prisutni učesnici konkretnog sporazuma.
Kako stvari stoje u EU?
Smernice o vertikalnim ograničenjima („Smernice“) koje primenjuje Evropska komisija („EK“) eksplicitno navode da su vertikalna ograničenja u generalnom smislu manje štetna po konkurenciju od horizontalnih. Kod horizontalnih ograničenja dolazi do dogovora između učesnika na tržištu koji proizvode iste ili zamenljive proizvode, za razliku od vertikalnih ograničenja kod kojih učesnici na tržištu učestvuju komplementarno u lancu prodaje, odnosno proizvodnje. Vertikalna ograničenja mogu imati štetan uticaj na konkurenciju samo u slučajevima kada jedan od učesnika u sporazumu poseduje značajnu tržišnu moć.
Međutim i EK je svoj fokus posle dugo vremena preorijentisala na ograničenja u vertikalnim sporazumima. U nedavnim slučajevima Asus, Denon & Marantz, Philips, Pioneer and Guess, EK je utvrdila da su proizvođači neposredno ili posredno nametali primenu minimalnih ili fiksnih cena i time onemogućavali distributere i maloprodavce da slobodno formiraju cene proizvoda.
Bez obzira što Smernice utvrđivanje cena u daljoj prodaji kvalifikuju kao tešku povredu konkurencije (engl. hardcore restriction), one u određenim situacijama ostavljaju mogućnost učesnicima na tržištu da opravdaju postojanje ovakvih ograničenja. Naime, Smernice predviđaju da se utvrđivanje cena u daljoj prodaji može izuzeti od zabrane u skladu sa članom 101 (3) Ugovora o funkcionisanju Evropske Unije u slučaju (i) uvođenja novog proizvoda, (ii) kratkoročne koordinisane kampanje niskih cena u franšiznom ili sličnom sistemu distribucije i (iii) sprečavanja strategije slepog putnika (engl. free riding). Takođe, u određenim situacijama ekstra profit, nastao kao posledica utvrđivanja cena u daljoj prodaji, omogućava maloprodavcima da na kvalitetniji način obavljaju pretprodajne usluge (engl. pre-sale services) koje su veoma bitne kod kompleksnih ili luksuznih proizvoda.
Različit pristup EK i Komisije u kažnjavanju
Značajna razlika između Komisije i EK se javlja prilikom kažnjavanja učesnika na tržištu. EK je u gore navedenim slučajevima sankcionisala isključivo proizvođače. Bez obzira na to što u restriktivnim sporazumima učestvuju dve strane, EK nije izricala novčane kazne distributerima i maloprodavcima uzimajući u vidu njihov zavisan položaj u odnosu na proizvođača. U faktičkom smislu tu nije dolazilo do pregovora između dveju stranu, već su distributeri i maloprodavci bili u obavezi da primenjuju cenovnu politiku proizvođača, u suprotnom bi ostali bez isporuke proizvoda.
Za razliku od EK, Komisija je u svojim postupcima do sada uvek kažnjavala oba učesnika u tržištu uključujući i maloprodavce. Ovakva praksa Komisije ima uporište ako se sporazum posmatra kao ugovorni odnos u koji strane stupaju slobodnom voljom. Međutim, Komisija zanemaruje malu tj. gotovo nikakvu pregovaračku moć maloprodavca u odnosu na proizvođača ili uvoznika, kao i posledice po maloprodavca u slučaju neuspostavljanja saradnje.
Promene na vidiku
Međutim, da budemo potpuno iskreni, primetna je i određena promena pristupa Komisije u vezi utvrđivanja cena u daljoj prodaji. Naime, nakon pokretanja „čuvenog“ postupka protiv više od 170 učesnika na tržištu maloprodaje opreme za bebe, Komisija je protiv većine maloprodavaca obustavila dalje vođenje postupka navodeći:
„Komisija je imala u vidu i činjenicu da stranke u postupku protiv kojih se postupa obustavlja, shodno svojoj veličini, značaju u ulozi kupca, tržišnoj i finansijskoj snazi, pojedinačno nisu imale adekvatnu pregovaračku snagu, te tako ni mogućnost da utiču na izmenu ugovornih odredbi. Stoga su jedino bile u mogućnosti da u potpunosti odustanu od saradnje sa društvom Keprom ili da sadržinu spornih ugovornih odredbi prihvate“.
Pristup koji ima u vidu pregovaračku moć maloprodavca može da raduje, ali je potrebna njegova konzistentna primena od strane Komisije i u narednom periodu. Od takvog pristupa se odustalo u nedavno pokrenutom postupku u kojem je, osim generalnog uvoznika vozila marke „Audi“, postupak pokrenut i protiv ostalih dilera (maloprodavaca) čija je pregovaračka moć prilikom sklapanja ugovora upitna. Svakako, postupak je tek pokrenut, a mehanizam obustave postupka ostaje na raspolaganju.
Na kraju, ostaje nam da vidimo da li će Komisija i dalje svoje resurse trošiti na kažnjavanje maloprodavaca, ili se preusmeriti na teže oblike kršenja konkurencije kao što su: (i) zloupotrebe dominantnog položaja, (ii) prećutni karteli između tržišnih učesnika sa značajnim tržišnim udelima, i (iii) restriktivni sporazumi kojima se ograničava i kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije.
