Sud pravde Evropske unije („Sud“) objavio je dve presude 22. marta 2022. godine kojima je odlučeno o obimu zaštite koju pruža zabrana principa ne bis in idem u pravu konkurencije. Sud je u oba slučaja podsetio da primena principa ne bis in idem podleže ispunjenju dvostrukih uslova. Prvo, mora postojati prethodna konačna odluka i drugo, prethodna odluka i kasniji postupak se moraju odnositi na iste činjenice. Sud je pojasnio da zakonom mogu biti nametnuta ograničenja ostvarivanju osnovnih prava, kao što je zabrana dvostrukog kažnjavanja, sve dok ograničenja poštuju suštinu tih prava i ispunjavaju ciljeve koje priznaje Evropska unija.
Prva presuda je povezana sa belgijskom kompanijom Bpost, koju su dva nacionalna organa sukcesivno novčano kaznila. U julu 2011. godine Bpost-u je izrečena kazna od strane belgijskog poštanskog regulatora u iznosu od 2,3 miliona evra. Ova kazna je izrečena jer je regulator utvrdio da je sistem rabata, koji Bpost primenjuje od 2010. godine pa nadalje, diskriminisao korisnike. Odluku je kasnije poništio Apelacioni sud u Briselu, utvrdivši da praksa određivanja cena nije bila diskriminatorna.
Ubrzo nakon toga, belgijski organ za zaštitu konkurencije izrekao je Bpost-u kaznu od 37,4 miliona evra zbog zloupotrebe dominantnog položaja primenom istog sistema rabata u periodu od januara 2010. do jula 2011. godine. Bpost je osporio zakonitost ove odluke pozivajući se na princip ne bis in idem. Belgijski organ za zaštitu konkurencije je tvrdio da je svaka odluka doneta prema različitim pravilima koja štite različite pravne interese, te da stoga princip ne bis in idem nije povređen.
Prema Sudu, zaštita garantovana Poveljom Evropske unije o osnovnim pravima ne sprečava da učesnik na tržištu bude kažnjen za povredu pravila konkurencije, kada je na osnovu istih činjenica već bila doneta konačna odluka zbog nepoštovanja sektorskih pravila (u ovom slučaju pravila poštanskog sektora koja regulišu delatnost Bpost-a). Sud je naveo da je „istovetnost materijalnih činjenica, shvaćenih kao postojanje skupa konkretnih okolnosti koje su međusobno neraskidivo povezane” osnov za ocenu postojanja istog prekršaja, i ocenio pravnu klasifikaciju činjenica prema nacionalnom zakonu i pravnog interesa koji se štiti kao irelevantne.
Dupliranje postupaka i kazni je, međutim, moguće jedino pod sledećim uslovima. Prvo, moraju postojati jasna i precizna pravila koja omogućavaju da se predvidi koje radnje ili propusti mogu biti predmet takvog dupliranja. Zatim, potrebno je proceniti da li su dva postupka vođena na način koji je dovoljno koordinisan i u sličnom vremenskom rasponu kao i da li je pri odmeravanju druge kazne uzeta u obzir kazna koja je mogla biti izrečena u prvom postupku.
Druga presuda je doneta u predmetu koji se odnosi na nemačke kompanije za proizvodnju šećera Nordzucker i Sudzucker, koje zajedno sa trećim velikim proizvođačem dominiraju na nemačkom tržištu šećera. Za potrebe utvrđivanja postojanja kartela na austrijskom tržištu između Nordzuckera i drugih proizvođača šećera, austrijski organ za zaštitu konkurencije se oslonio na telefonski razgovor tokom kojeg su predstavnici obe kompanije razgovarali o austrijskom tržištu šećera. U međuvremenu, u septembru 2014. godine, nemački organ za zaštitu konkurencije odlučio je da su oba preduzeća prekršila propise o konkurenciji EU i nacionalno propise i izrekao Sudzuckeru novčanu kaznu u iznosu od 195,5 miliona evra, reprodukujući i sadržaj pomenutog telefonskog razgovora koji se odnosio na austrijsko tržište. U ovom slučaju, Sud je zauzeo stav da se istovetnost činjenica mora ispitati u odnosu na teritoriju, tržište proizvoda i period tokom kojeg je razmatrano ponašanje imalo navodni cilj ili efekat ograničavanja konkurencije.
Sud je precizirao da princip ne bis in idem ne sprečava postupke protiv učesnika na tržištu i novčanu kaznu za kršenje člana 101. UFEU i odgovarajućih odredbi nacionalnog zakona o konkurenciji, za ponašanje koje je imalo antikonkurentski cilj ili efekat na teritoriji te države članice, iako se na to ponašanje već pozivao organ za zaštitu konkurencije druge države članice u konačnoj odluci. Sud, međutim, ističe da odluka koja se razmatra ne sme biti zasnovana na zaključku o antikonkurentskom cilju ili efektu na teritoriji prve države članice. U tom slučaju, drugi organ za zaštitu konkurencije, koji pokreće postupak u vezi sa povredom konkurencije u prvoj državi članici, povredio bi princip ne bis in idem. Dakle, u konkretnom predmetu, Sud je morao da utvrdi da li je nemački organ za zaštitu konkurencije pokušao da ustanovi postojanje kartela i izrekne kaznu na osnovu antikonkurentskog cilja ili efekta kartela na teritoriji Austrije.
Autori: Vuk Leković, Marko Đorđević, Ognjen Pećanac
