Singapur – ceremonijal
Početkom avgusta, u Singapuru je potpisana Konvencija UN o međunarodnim sporazumima o rešavanju sporova medijacijom („Konvencija“). Konvenciju je na ceremoniji, održanoj u Singapuru, potpisalo 46 zemalja, i stupiće na snagu protekom 6 meseci od trenutka kada je ratifikuju najmanje tri države potpisnice.
Primarna pobuda donošenja Konvencije je, kako se ističe, motivisanje privrednih subjekata koji učestvuju u prekograničnim projektima i transakcijama, da češće pribegavaju postupku medijacije, kao alternativnom načinu rešavanja sporova, imajući u vidu da se njome štede i vreme i materijalni resursi.
Primena i benefiti Konvencije
Domen primene Konvencije ograničen je na sporazume kojima se rešavaju međunarodni trgovinski sporovi, te se Konvencijom eksplicitno isključuje njena primena na sporazume o rešavanju potrošačkih sporova, ili sporova u vezi sa porodičnim, radnim ili naslednim pravom. Dodatno, Konvencija se ne može primeniti na sporove koji su rešeni sudskim poravnanjem, odnosno sporove koji su rešeni arbitražnom odlukom.
Odredbe Konvencije propisuju postupak neposrednog prinudnog izvršenja pisanih prekograničnih sporazuma o rešavanju sporova, koji su zaključeni kao rezultat prethodno sprovedenog postupka medijacije između najmanje dve strane čije je mesto poslovanja u različitim državama potpisnicama Konvencije. Takav sporazum biće neposredno prinudno izvršiv u svim državama koje su ratifikovale Konvenciju.
Primera radi, privredno društvo sa mestom poslovanja u Srbiji, moglo bi, nakon sprovedenog postupka medijacije i shodno zaključenom sporazumu, zahtevati neposredno prinudno izvršenje u bilo kojoj državi pod uslovom, 1. da je ta država ratifikovala Konvenciju i 2. da je Srbija ratifikovala Konvenciju.
Ističe se da će Konvencija u velikoj meri olakšati odvijanje pravnog prometa, i u velikoj ga meri rasteretiti svih onih troškova (novac, vreme) koji su neumitno skopčani sa arbitražnim, a pogotovo sudskim postupkom. Dodatno, mogućnost neposrednog izvršenja u zemljama koje su ratifikovale Konvenciju, za rezultat će imati izbegavanje višestrukih sudskih i drugih postupaka sa ciljem da strane u spornom odnosu naposletku naplate svoja potraživanja.
Svet vs Balkan
Studenti prava u Srbiji, još na prvoj godini, nauče (barem u teoriji) da pravo treba da prati tokove života, te da je proces oblikovanja pozitivnog prava, veran odraz kolektivne mentalne i duhovne slike jednog društva.
Karl Jung je, čitavim svojim stvaralačkim opusom, obrađivao koncepciju arhetipa (ono što se, od iskona, nalazi u svima nama), i nastojao je da dokaže kako taj arhetip ne podleže uništenju, bez obzira na duh epohe. Primera radi, tvrdio je da čovek danas, uprkos industrijskim revolucijama i prevlasti nauke, nije ni najmanje, u svojim sujeverjima i sklonosti ritualima, odmakao od pračoveka. Jedina razlika jeste u načinima manifestacije.
Tehnologija je najrasprostranjenija religija čoveka današnjice, njegovo sveto pismo. S druge strane, uprkos agresivnom prodoru tehnologije, i potrebi da se pravni i svi ostali oblici prometa upodobe vremenu digitalizacije i hipertrofije konzumerizma, pokatkad je mentalna strukturisanost jednog naroda (ili regiona) takva da, manje-više, uspešno odoleva globalnim procesima, i zadržava svoju „bihejvioralnu“ nišu. Balkan je primer takvog regiona, a ljudi koji na njemu žive – primer su takvog naroda…
U razvijenim zemljama Zapada i Istoka, sve je daleko „jasnije, staloženije, racionalnije“. Njihov modus operandi ogleda se u maksimi „vreme je novac“. I dok Balkanac to kaže čisto reda radi, ovi drugi to misle i time se, bez izuzetka rukovode. „Time is money, my friend!“ – veran je odraz kolektivnog DNK-a jednog sveta kojem Balkanac tvrdi da teži, ali, u isto vreme, i sveta od kojeg se instinktivno brani.
Imajući u vidu kontrast između razvijenih zemalja Zapada i Istoka sa jedne strane, i Balkana sa druge strane, u pogledima na načine rešavanja sporova gde sa jedne strane imamo dominantan način rešavanja sporova kroz medijaciju (npr. SAD), dok je sa druge strane na Balkanu dominantan način rešavanja sporova preko sudova, te imajući u vidu transnacionalni domen Konvencije u kom slučaju može doći do uticaja poslovne kulture jednog sveta na drugi, Konvencija zapravo može, ali i ne mora biti nulta tačka za početak (r)evolucije korišćenja medijacije kao dominantnog načina rešavanja sporova na Balkanu. Dakle, Konvencija kao multilateralni sporazum zaključen između naroda različitih temperamenata i kultura daje priliku da se kroz uticaj jedne kulture na drugu na istinski način spozna prava priroda medijacije kao dobrovoljnog, racionalnog, brzog i alternativnog načina rešavanja sporova, te da sporazum o rešavanju spora koji nastane kao posledica uspešne medijacije ima istu pravnu snagu kao odluka doneta pred sudom ili arbitražnim tribunalom.
Parnica vs Medijacija
Čovek sa Balkana je oduvek voleo da se parniči i da tvrdi pazar radi tvrđenja. Kultni filmovi ovdašnje kinematografije ovekovečili su tu njegovu korenitu prirodu, ne samo da se materijalno ovaploti, već i da dokaže celom svetu da je baš on bio u pravu. Njemu je naprosto „u krvi“ da se parniči, jer on ne želi samo da dobije ono što mu sleduje, već i da druga strana „pati što ga nije ispoštovala“. Ima li boljeg (dozvoljenog) načina za to od pravnosnažne presude koja toj drugoj strani, pod pretnjom prinudnog izvršenja, nalaže odgovarajuću činidbu, i plaćanje troškova postupka, usled definitivnog gubitka spora.
U Srbiji, sam postupak medijacije uređen je Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova („Zakon“), čijim je donošenjem van snage stavljen raniji Zakon o medijaciji. Jedno od suštinskih načela Zakona jeste načelo dobrovoljnosti, u skladu sa kojim se postupak posredovanja „sprovodi dobrovoljno, na osnovu izričite saglasnosti strana“. Izuzetak su samo oni sporni odnosi u pogledu kojih je sud, u skladu sa posebnim zakonom, dužan da stranke uputi na postupak posredovanja, koji bi, time, prethodio vođenju sudskog ili drugog postupka.
Upravo u vezi sa gore navedenim, valja se podsetiti naravi „Balkanca“, koji, i kada pristane na mogućnost mirnog dogovaranja, naposletku i ponajbolje svoj raspravljački potencijal ispolji pod okriljem parničnog postupka. Sledstveno tome, ukoliko bi se postupak posredovanja vodio u Srbiji, i u skladu sa odredbama Zakona – uvek bi postojala mogućnost napuštanja postupka medijacije „na pola“, ili čak njegovog inicijalnog ne prihvatanja, u kom slučaju bi svaka klauzula, iz osnovnog pravnog posla, o mirnom rešavanju eventualnog spora, predstavljala „mrtvo slovo na papiru“. Međutim, kao što smo gore naveli, usvajanjem Konvencije i njenom ratifikacijom od strane većeg broja država potpisnica, otvara se mogućnost da se medijacija kroz uticaj poslovne kulture naroda kod kojih je medijacija sada već tradicionalan način rešavanja sporova, uvede na mala vrata i u pravni život poslovnih subjekata na ovim prostorima, a što će vreme svakako pokazati.
Razgovor sa Ivanom Ninčić Österle
Sa ciljem dobijanja informacija „iz prve ruke“, i detaljnije analize svih aspekata koji se tiču Konvencije i samog postupka medijacije, u prostorijama advokatske kancelarije Gecić održan je više no koristan sastanak sa Ivanom Ninčić Österle, članom radne grupe za izradu izmena Zakona o posredovanju u rešavanju sporova, i jednom od predstavnika Republike Srbije na svečanosti potpisivanja Konvencije u Singapuru[.].
Na sastanku se, pre svega, diskutovalo o važnosti Konvencije, te njenom domašaju, u smislu stepena uticaja koji će u narednim godinama izvršiti na ljude sa ovih područja, kao i ljude drugih nacija sa tradicionalnim shvatanjima u pogledu načina rešavanja sporova, da sve češće i odlučnije bira medijaciju kao alternativni način rešavanja spornih odnosa sa elementom inostranosti.
Ivana je izrazila uverenje da će Konvencija odjeknuti i izvršiti bezmalo supstancijalan uticaj na svest ljudi o medijaciji i svim njenim prednostima (o čemu svedoči i broj zemalja koje su potpisale Konvenciju već prilikom samog prvog dana kada je otvorena za potpisivanje). Istaknuto je da uprkos postojećim zakonskim odredbama o upućivanju stranaka na medijaciju praksa u Srbiji je, do sada, pokazala pretežno odsustvo volje ili, pak, vremena, postupajućih sudija da ove odredbe zakona zaista suštinski i sprovode. Samo nekoliko sudova i sudija se izdvajaju u tom pogledu. U tom smislu, govorilo se o različitim mogućnostima koje radna grupa Ministarstva pravde razmatra, a koje bi, u formi predloga izmena i dopuna odgovarajućih propisa, doprinele višem stepenu društvene promocije medijacije, te stvaranju zakonskih mehanizama putem kojih bi pravni subjekti češće pribegavali ovom vidu rešavanja sporova. Primera radi, jedno od, za sada, hipotetičkih normativnih rešenja, bi bilo stvoriti mehanizam po kojem bi se, nakon podnošenja tužbe, utvrđivala medijabilnost konkretnog predmeta, i u zavisnosti od toga, strankama bi se eventualno nalagalo održavanje obaveznog sastanka sa medijatorom. Na samom sastanku, stranke bi, uz svesrdnu pomoć medijatora, razmotrile mogućnost pristupanja postupku medijacije, kao alternativnom načinu rešavanja spora koji je između njih nastao. Ivana je istakla da i postojeće zakonske odredbe daju mogućnost upućivanja kod medijatora radi pružanja svih potrebnih obaveštenja o medijacjii, ali da se one do sada nisu primenjivale u većoj meri. Ovaj vid upućivanja je najbolja promocija medijacije, jer ko je bolje osposobljen da ubedi stranke u prednosti postupka nego sam medijator, koji ne preporučuje sam postupak, već i samog sebe. Istakla je da je u Hrvatskoj poslednjim izmenama ZPP-a koje su nedavno stupile na snagu, sud može rešenjem uputiti stranke da pokrenu postupak medijacije. U određenim slučajevima, on je to i dužan da učini.
S druge strane, istaknuto je (jednoglasno) da se ni sa jednim predlogom normativnog rešenja ne može izaći pred stručnu i širu javnost, dok se, između ostalog, detaljno ne ustanove svi relevantni pravni i praktični aspekti sprovođenja jednog takvog rešenja (npr. zakonitost i pravna upodobljenost, s jedne, te logistički, materijalni i drugi resursi koji bi tom prilikom bili angažovani, s druge strane).
Nevezano za konkretna zakonska rešenja, na sastanku se došlo do zajedničkog zaključka da bi advokati trebalo da budu glavni promotivni predvodnici medijacije kao alternativnog načina rešavanja sporova, te da upravo kroz dodir i profesionalni odnos sa klijentima, razvijaju njihovu svest o potrebi efikasnijeg i ekonomski racionalnijeg rešavanja sporova, uz očuvanje poslovnih odnosa. Šta više, Zakonom o advokaturi propisano je da pružanje pravne pomoći obuhvata i posredovanje u cilju mirnog rešavanja sporova, dok Kodeks profesionalne etike dodatno obavezuje advokate da klijentima ukažu na mogućnost i celishodnost rešavanja sporova mirnim putem. Ivana je istakla da ove odredbe i te kako imaju smisla jer upravo medijacija omogućava stranama da u jednoj neformalnijoj atmosferi dođu do kreativnih rešenja koja inače ne bi bila moguća u parničnom postupku, te je način da advokati imaju zadovoljnije klijente, koji će im se vraćati na prvi nagoveštaj nastanka spora. Takođe je napomenula da su u inostranstvu advokati naročito zastupljeni kao medijatori privrednih sporova te da je u Srbiji 20% medijatora iz redova advokature. Drugim rečima, upisom u registar medijatora preko 200 advokata je već pokazalo da veruju u medijaciju i da žele da pomognu u rešavanju sporova u svojstvu medijatora. To je dobro, imajući u vidu da ukoliko Konvencija uspe u podsticanju međunarodne medijacije u privredi, biće potrebno sve više obučenih medijatora i sa naših područja, koji će samostalno ili u svojstvu komedijatora pomagati da privreda sporazumno nalazi rešenja za nastale sporove.
Zaključak
Da li je čoveka na Balkanu potrebno primorati na medijaciju, ili iznedriti neko Solomonsko rešenje? Da li bi primer Solomonskog rešenja bilo normativno uvođenje mehanizma kojim bi se utvrđivala medijabilnost predmeta, te shodno stvarala obaveza (samo u tim slučajevima) za sud ili drugi nadležan organ da uputi stranke na sastanak sa medijatorom? Dalje, u kom postotku slučajeva bi te odredbe doista bile efektivne u praksi, i vodile uspešno sprovedenom postupku posredovanja? Ili bi, napred navedeno, najčešće vodilo održavanju sastanka sa medijatorom samo kako bi se propisana obaveza ispoštovala po formi? Uostalom, to je svakako više no realno, ukoliko društvene snage delovanja do tad ne započnu razvijanje svesti kod ljudi, a što, samo po sebi, implicira pozamašne resurse (u najrazličitijim vidovima). Na gore postavljena pitanja ostaje da vreme i sudska (pravna) praksa daju definitivan odgovor. Što se tiče formalnog aspekta ratifikacije Konvencije i stvaranje, odnosno jačanje zakonskih mehanizama podsticanja postupka medijacije, nema ni najmanje sumnje da će isti, sa srpske strane, biti ispunjen, kada se kroz zajednički rad tvrde najprikladnija rešenja. Ipak, kao što je već rečeno, pozitivno pravo jednog društva je, u dobroj meri, odraz njegovih mentalnih zbivanja i previranja. Stoga, u cilju suštinski efektivnog sprovođenja zakonskih težnji i projekcija, zahteva se, bez izuzetka odgovarajuća kolektivna svest. U slučaju balkanskih naroda, zahteva se, dakle, svojevrsna mentalna revolucija, a dobro je poznato da su mentalne revolucije – najsporije revolucije…
Autori: Milinko Mijatović i Nemanja Jovanović
