Dugo planirano spajanje imalo je za cilj formiranje najveće svetske berze po kriterijumu ukupnog prihoda, najveće platforme za trgovinu vlasničkim hartijama od vrednosti, kao i entiteta koji bi kontrolisao najveći deo trgovine derivatima u odnosu na bilo koji drugi entitet na svetu. Isto bi, prema rečima gospodina Joakima Fabera, predsednika nadzornog odbora nemačke berze, nesumnjivo poboljšalo globalnu konkurentnost finansijskog tržišta u Evropi i činilo važnu sponu između kontinentalne Evrope i Velike Britanije.
Uprkos navedenom, nije bilo nimalo jednostavno steći poverenje Komisije za realizaciju predmetne koncentracije. Naročito, a kako je to istaknuto od strane zvaničnika Komisije, implementacija predmetnog spajanja bi pretila da značajno ugrozi konkurenciju na tržištu stvaranjem de facto monopola u oblasti trgovine instrumentima sa fiksnim prinosom (obveznice i repo ugovori). Posledično, spajanje bi imalo negativan uticaj i na tržišta kastodi usluga, i upravljanja sredstvima obezbeđenja. Konačno, navodni monopol bi pretio da eliminiše horizontalnu konkurenciju u oblasti kliringa i trgovine derivatima koji se odnose na vlasničke hartije od vrednosti iste vrste.
Problemi koje je istakla Komisija na početku su se činili kao potpuno rešivi. Kao protivtežu izraženoj zabrinutosti Komisije u vezi sa predmetnom koncentracijom, londonska berza se obavezala na prodaju svoje klirinške kuće sa sedištem u Francuskoj, LCH.Clearnet SA, konkurentnom društvu Euronext, i to za €510m. Međutim navedeni ustupak nije bio dovoljan. Komisija je takođe zahtevala od londonske berze da proda svojih 60% udela u MTS, italijanskom društvu za trgovinu obveznicama, i to kako bi na taj način osigurala održivost prodaje klirinške kuće i omogućila društvu LCH.Clearnet SA da de facto postane konkurent u oblasti kliringa hartija od vrednosti sa fiksnim prinosom (imajući u vidu činjenicu da je poslovanje ovog društva u velikoj meri zavisilo od MTS). Navodeći da njen udeo u MTS generiše gotovo četvrtinu njene usklađene operativne dobiti, londonska berza je odlučila da se ne povinuje zahtevu Komisije, pri tome naglašavajući vremensku neadekvatnost, disproporcionalnost i nepravičnost istog.
Ako se pitanja prava konkurencije za trenutak ostave po strani, čini se da bi se moglo tvrditi da je Bregzit „odneo svoju prvu žrtvu“. Naime, prema mišljenju mnogih, spajanje dve berze je bilo stavljeno ad acta mnogo pre nego što je Komisija donela svoju konačnu odluku, tačnije, onoga trenutka kada je postalo jasno da će Velika Britanija napustiti EU. Da li je reč o špekulacijama ili ne, nije sasvim izvesno, ali odgovor na ovo pitanje svakako ne utiče na trenutno stanje stvari – u ovom trenutku i u ovom obliku, predmetno spajanje je ilegalno iz perspektive prava konkurencije. Da li će dve berze učiniti i četvrti zajednički pokušaj da dobiju odobrenje Komisije za međusobno spajanje, ostaje da se vidi. Svakako, ako i u tom slučaju ne bi bili učinjeni dodatni ustupci od strane londonske i/ili nemačke berze u cilju neutralizacije potencijalnih negativnih efekata po konkurenciju na tržištu, i takav pokušaj bi najverovatnije bio uzaludan.
