Dana 30. januara 2017. godine, nemačka komisija za zaštitu konkurencije (nem. Bundeskartellamt) (u daljem tekstu: „Komisija“) dala je svoju konačnu saglasnost na implementaciju ranije najavljenog sporazuma između dva avio-prevoznika, Lufthanze i Er Berlina, a čiji je predmet zakup 38 putničkih aviona na period od šest godina. Kako trenutno stoje stvari, nema osnova za zabranu navedenog sporazuma budući da, kako je zaključila Komisija, nema čvrstih dokaza da bi isti doveo do narušavanja konkurencije na tržištu. U ovom kontekstu, osim reafirmacije potrebe da se pretpostavka povrede konkurencije mora dokazati kako bi sporazum između konkurenata po ovom osnovu bio zabranjen, ovaj slučaj predstavlja odličan primer dobre prakse učesnika na tržištu koji imaju za cilj izbegavanje rizika od tzv. gun-jumping-a i oštrih posledica koje isti može imati.
U svetlu gore navedenog, dve avio-kompanije su postupile u skladu sa procedurom predviđenom nemačkim propisima o kontroli koncentracija i unapred, pre same implementacije sporazuma, isti prijavile nemačkim vlastima.
Kada je reč o relevantnom činjeničnom okviru, treba imati u vidu sledeće:
Iako se među konkurentima pojavila ozbiljna zabrinutost u vezi sa implementacijom predmetnog ugovora, Komisija je ipak podržala Er Berlin i Lufthanzu. „Lufthanza neće preuzeti nijedan od slotova Er Berlina. Takođe, zakup aviona neće uticati na preraspodelu slotova koje je do sada koristio Er Berlin. Naravno, zahvaljujući dodatnoj floti, Lufthanza će biti u mogućnosti da značajno proširi poslovanje. Taj potencijal za ekspanziju poslovanja, međutim, nije dovoljan osnov za zabranu sporazuma“, istakao je predsednik Komisije, gospodin Andreas Munt.
Nadalje, iako Er Berlin prolazi kroz proces restrukturiranja, ova činjenica nije bila od značajnog uticaja na rezonovanje nemačkog tela za zaštitu konkurencije – po mišljenju istog, sve dok se ugovor o zakupu ne upotrebljava kao sredstvo za preraspodelu slotova koje je Er Berlin u obavezi da napusti u okviru procesa restrukturiranja, odnos između sâmog ugovora i procesa restrukturiranja u kontekstu predmetnog ispitnog postupka ne može se posmatrati kao krucijalan.
S druge strane, interesi i stavovi potrošača i turističkih agencija jesu uzeti u obzir kao važan činilac u procesu donošenja odluke – činjenica da navedeni subjekti nisu pokazali bilo kakvu zabrinutost u vezi sa predmetnim sporazumom samo je potvrdila logiku Komisije i doprinela donošenju odobravajuće odluke.
Iz svega gore navedenog može se izvesti zaključak da, prema mišljenju nemačkog tela za zaštitu konkurencije, pretpostavka povrede konkurencije nije dovoljan osnov za zabranu sporazuma između konkurenata. Takva zabrana bi morala biti čvrsto utemeljena u dokazima o postojanju povrede. Kakav će biti stav drugih nacionalnih tela za zaštitu konkurencije u istim i/ili sličnim slučajevima, ostaje da se vidi.
