U prethodnom članku smo se upoznali sa kolektivnom tužbom – pravnim institutom koji je nastao u anglosaksonskom pravu i koji je danas u širokoj upotrebi u mnogim zemljama, prevashodno u SAD. U ovom članku ćemo razmotriti uvođenje sličnog instituta u pravni sistem Republike Srbije iz perspektive de lege ferenda.
Uloga i funkcija
Kroz svoju viševekovnu primenu, kolektivna tužba pokazala se kao značajan pravni mehanizam koji je neophodan svakom modernom društvenom sistemu. Naime, u situaciji kada jedan događaj ugrozi interese većeg broja lica ne postoji bolji način za njihovu sveobuhvatnu sudsku zaštitu od kolektivne tužbe. Njome se postižu barem tri cilja:
Masovna tužba i pokušaji zakonodavca da uredi kolektivnu tužbe u Srbiji
Masovne tužbe predstavljaju fenomen koji je značajno opteretio funkcionisanje domaćih sudova. Popularne „masovke“, prvi put su se pojavile sredinom 2000-ih godina, a među njima se ističu značajni slučajevi koji se tiču pitanja smenskog i noćnog rada, naknada za topli obrok i praznike zaposlenih, diskriminacije ratnih veterana, visine naknada za dnevni boravak dece, ništavosti odredbi o troškovima obrade ugovora o kreditu, kao i najnoviji slučajevi koji se odnose na pomoćno školsko osoblje i njihovo pravo na nadoknadu za topli obrok. Masovne tužbe imaju duboke pravne i ekonomske implikacije, što je podstaklo pokretanje inicijativa za ponovno uvođenje kolektivne tužbe u srpskom pravu.
Naime, ovih pokušaja bilo je i ranije, koji nisu bili baš uspešni. Široj pravničkoj javnosti je poznato da je Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine regulisao poseban parnični postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. Prema rešenjima tadašnjeg zakona, udruženja, njihovi savezi i druge organizacije su imali pravo da podnesu kolektivnu tužbu, ako je takva zaštita bila predviđena njihovom registrovanom ili propisima određenom delatnošću, ako se cilj udruživanja ili delovanja odnosi na zajedničke interese i prava većeg broja građana i ako su postupanjem tuženog oni povređeni ili teže ugroženi. Međutim, nakon samo jednog pokušaja podnošenja „kolektivne“ tužbe, Ustavni sud Srbije je u svojoj Odluci od 23. maja 2013. proglasio neustavnim ovaj postupak i isključio mogućnost njegove dalje primene, sa obrazloženjem da pojam kolektivnog interesa nije bio dovoljno određen, te da se zapravo nije znalo u odnosu na koja prava je moguće podneti kolektivnu tužbu.
Na taj način u našoj praksi se dokazalo da uspostavljanje zakonodavnog okvira za implementaciju kolektivne tužbe predstavlja izazov, te se čini da direktna transplantacija američkog modela nije moguća. Stoga je za očekivati da će srpski zakonodavac nastojati da implemetira Direktivu (EU) 2020/1828 o predstavničkim tužbama za zaštitu kolektivnih interesa potrošača („Direktiva“). S obzirom na to da Direktiva postavlja minimum standarda, tekst same Direktive nije dovoljan vodič za izradu zakonodavnih rešenja, te će budući zakonodavci morati, ukoliko žele da formiraju uspešan institut, ipak da zađu u samu suštinu instituta i njegovu logiku.
Problem slepog putnika
U cilju adekvatnog zakonodavnog uređenja kolektivne tužbe u srpskom pravu, treba uvek imati u vidu da je kolektivna tužba po svojoj prirodi predstavnička tužba – predstavnik klase je noseće lice koje zastupa interese klase i svih njenih pripadnika (eng. class representative).
Iz tog razloga jedan od korisnih pristupa može biti osvrtanje na iskustvo drugog, već postojećeg oblika predstavničke tužbe u srpskom pravnom sistemu, a to je derivativna tužba. Ova vrsta tužbe je u srpsko pravo uvedena 1996. godine, ali do danas nije zaživela u praksi. Kao jedan od ključnih razloga za takvo stanje stvari smatraju se pravila o troškovima postupka. Usled navedenog se smatra da kod derivativne tužbe postoji sindrom „slepog putnika“ (eng. Free Rider Problem) jer svaki član privrednog društva očekuje da će neki drugi član preduzeti takav rizik, što za posledicu ima da se tužba uopšte i ne podnese.
Isti problem nesporno bi postojao i kod kolektivne tužbe. Otuda bi prvi zadatak srpskog zakonodavca trebalo da bude ocena spremnosti da se odstupi od tradicionalnih pravila o troškovima postupka. Ukoliko ta spremnost postoji, onda se aktivna legitimacija za podnošenje tužbe može dati ne samo organizacijama, tj. kvalifikovanim subjektima, kako to preporučuje Direktiva u članu 4, već i pojedincima ili njihovim grupama – primera radi, jedan od uslova za podnošenje tužbe može biti da je podnosi grupa od 10 potrošača, ili čiji ukupni odštetni zahtevi prevazilaze određeni iznos.
Uloga suda
Uloga suda prilikom odlučivanja o kolektivnoj tužbi je od izuzetnog značaja. S tim u vezi, postavlja se pitanje u kojoj meri bi sud trebalo da ima širu ulogu u odnosu na uobičajeni parnični postupak. Nesumnjivo, u srpskom pravu sud već ima neke proširene uloge koje poznaje američko pravo, kao što je odobravanje zaključenja sudskog poravnanja. Međutim, u srpskom pravu, sud ne bi trebalo da ima ulogu da ocenjuje celishodnost kolektivne tužbe u fazi ocene dopuštenosti tužbe. Umesto toga, sud bi trebalo da se fokusira na ispitivanje formalnih uslova koji su propisani za kolektivne tužbe. Ovo je opet u skladu sa iskustvom sa derivativnim tužbama. Naime, za razliku od američkog prava gde sud daje odobrenje za nastavak postupka po derivativnoj tužbi samo ukoliko oceni da je tužba u interesu kompanije (ocena celishodnosti), ovo pravilo nije preuzeto u srpsko pravo. Zato je preporuka da i kod kolektivne tužbe u preliminarnoj fazi postupka, odnosno kada se ispituje postojanje procesnih pretpostavki za nastavak postupka, treba izbeći rešenja koja bi sudu dala ovlašćenja da ispituje celishodnost tužbe.
Dejstva presude
Dejstvima presude treba da se ostvare dva cilja: prvi, da se spreči ponovno odlučivanje o činjeničnim i pravnim pitanjima koja su bila predmet postupka po kolektivnoj tužbi, i drugi, da se na osnovu presude obezbedi direktna pravna zaštita.
Zato su prilikom uređivanja kolektivne tužbe izuzetno važna pravila o subjektivnim granicama presude, odnosno obezbeđivanja da lica koja nisu bila stranke u postupku imaju korist od presude. Tu najpre treba poći od pitanja da li bi srpski zakonodavac prihvatio sistem uključivanja ili isključivanja iz postupka (opt-in ili opt-out).
Smatra se da je sistem isključivanja više u skladu sa prirodom kolektivne tužbe usled boljeg položaja stranaka. Naime, presuda bi trebalo da ima dejstvo pravnosnažnosti i u odnosu na odsutne pripadnike klase, bez obzira na to da li su se oni uključili u postupak. Ovakav pristup bio bi saglasan odredbama Zakona o parničnom postupku koji u članu 360, inter alia, propisuje da presuda može delovati i na treća lica, ukoliko to zahteva priroda spornog prava ili pravnog odnosa.
Druga pitanja od značaja za uređenje kolektivne tužbe
Osim konceptualnih pitanja treba voditi računa i o funkcionalnim aspektima postupka. S tim u vezi, bitno je urediti i postupak i način obaveštavanja pripadnika klase o podnetoj tužbi, uslove za preinačenje tužbe, posebna pravila o postupku i teretu dokazivanja, zatim mogućnost da pripadnici klase ili eventualno treća lica pristupe postupku u svojstvu stranke ili umešača, posebne uslove za preduzimanje radnji dispozicije tužbenim zahtevom, ne samo u vidu zaključenja poravnanja, već i u vidu povlačenja tužbe ili odricanja od tužbenog zahteva, pravila o javnosti postupka, posebne uslove za postojanje litispendencije, kao i spajanje ili razdvajanje postupka.
Kolektivna tužba na Zapadnom Balkanu
Kolektivna tužba je nedavno našla svoje mesto unutar tradicionalno kontinentalnih pravnih sistema u državama članicama EU, kao i zemalja Zapadnog Balkana. Mogućnost ostvarivanja kolektivne pravne zaštite u sudskim postupcima sada se smatra ključnim aspektom prava na pravično suđenje u skladu sa članom 6 EKLJP.
Takođe, u Albaniji ne postoji zvaničan način da grupa ljudi zajedno pokrene postupak putem kolektivne tužbe. Umesto toga, potrošači mogu formirati udruženja ukoliko žele da pokrenu parnični postupak protiv pravnih lica. U Bosni i Hercegovini ne postoji formalni proces kolektivne tužbe. Umesto toga, postoji poseban postupak u kome se više lica ovlašćuje da udruže svoje pravne interese u zaštiti prava, na sličan način na koji je to bilo predviđeno u srpskom rešenju iz 2011. godine. Dalje, u Severnoj Makedoniji, zakon uopšte ne uređuje institut kolektivne tužbe. Na kraju, u Crnoj Gori, kolektivna tužba je dozvoljena samo u oblasti zaštite potrošača. Međutim, kolektivna tužba nije zvanično priznata ili regulisana u crnogorskom zakonu koji uređuje parnični postupak, što otvara brojna pitanja u praktičnoj primeni ovog instituta.
Autori: Jovana Veličković, Vasilije Bošković, Nikola Ivković
