„Tri greške i ispadaš!“, ili u slučaju britanskog tela za zaštitu konkurencije „treća sreća“, ali četvrta stvarno ne postoji. Hajde da vidimo koja su pravila fer igre kada govorimo o zaštiti konkurencije na tržištu Velike Britanije.
Početkom 2020. godine, dva najveća dobavljača valjanog olova u Velikoj Britaniji, Associated Lead Mills Ltd (ALM) i H.J. Enthoven Ltd (koji posluje kao BLM British Lead) priznali su da su formirali kartel, čime su prekršili zakon dogovarajući se o cenama čak četiri puta, deleći tržište valjanog olova tako što su se dogovarali da ne ciljaju određene kupce i namerno ne isporučuju svoje proizvode novim kupcima. Kao što se i moglo očekivati u kartelu, između ove dve kompanije kružile su osetljive informacije. Stoga, ni malo ne iznenađuje što je pri kraju 2020. godine britansko telo za konkurenciju i tržište, CMA, odlučilo da obe kompanije kazni zbog svoja četiri antikonkurentska aranžmana, i to sa 1,5 miliona funti jednu, odnosno 8 miliona funti drugu kompaniju, čime je i zatvorila istragu.
Neposredno pre toga, CMA je u oktobru 2019. godine donelo još jednu odluku o kršenju prava za tri britanska dobavljača drenažnih proizvoda od prelivenog betona – CPM Group Limited, FP McCann Limited i Stanton Bonna Concrete Limited. Dakle, CMA je utvrdilo da su ovi dobavljači prekršili zakon koji štiti konkurenciju utvrđivajući ili koordinirajći svoje cene, deleći tržište dodeljivanjem kupaca i redovnom razmenom konkurentnih i osetljivih informacija. Podrazumeva se da isto ponašanje dovodi do istih posledica – novčane kazne u iznosu od više od 36 miliona funti izrečene su CPM Group, FP McCann i Stanton Bonna Concrete. Nakon što je FP McCann uložio žalbu Apelacionom sudu za konkurenciju protiv CMA, sud je potvrdio prvobitnu odluku CMA što znači da je FP McCann morao da plati kaznu od 25 miliona funti za učešće u kartelu. Možemo slobodno reći da se ovo nije dobro završilo ni za FP McCanna, a ni za ostale dve kompanije.
Ne postoji ništa neobično u tome da tela koja su nadležna za zaštitu konkurencije kazne učesnike kartela, tako da se sigurno pitate zašto uopšte pokrećemo ovu temu? Evo gde se krije iznenađenje!
Iako je obaveza plaćanja novčane kazne uobičajena posledica u slučaju formiranja i/ili učestvovanja u kartelu, CMA je otišlo malo dalje radeći svoj posao i spašavajući tržište Velike Britanije od antikonkurentskog ponašanja koje šteti potrošačima i ekonomiji. Odražavajući ozbiljnu prirodu kršenja i učešće direktora, CMA je obezbedilo, u prvom slučaju, diskvalifikaciju jednog direktora BLM-a i dva direktora ALM-a, a u drugom diskvalifikaciju dvojice direktora FP McCann i dva direktora CPM-a (počev od kraja marta).
Ono što privlači pažnju u ovim slučajevima, a posebno u drugom, jeste određeno trajanje svake od diskvalifikacija. Da napomenemo, nekom licu može biti uskraćeno i do 15 godina da se vrati na mesto direktora kompanije. Ako prevedemo u godine – u slučaju ALM/BLM, direktor BLM-a diskvalifikovan je na šest i po godina, a direktori ALM-a na četiri, odnosno tri godine. CMA je uveo još jače kazne – diskvalifikacija direktora FP McCann-a došla je poslednja na red, a direktori su diskvalifikovani na neverovatnih dvanaest, odnosno jedanaest godina.
CMA istrage dovele su do 25 diskvalifikacija od 2016. godine, pa do sada. Zanimljivo je da se prema britanskom Zakonu o diskvalifikaciji direktora iz 1986. godine, CMA se može ili obratiti sudu i zahtevati nalog za diskvalifikaciju (CDO) ili prihvatiti formalno obećanje (CDU) od strane direktora, koje ima isti efekat kao CDO. CMA je iskoristila CDO u ovom slučaju.
Sada se pitamo može li, na primer, Evropska komisija da naredi diskvalifikaciju direktora kompanije?
Pravila o diskvalifikaciji u pravu konkurencije u EU mogu se propisati na dva načina: (i) sistem koji predviđa pojedinačnu diskvalifikaciju zbog kršenja zakona o konkurenciji kao samostalnu sankciju, ili (ii) sistem koji uslovljava diskvalifikaciju prethodnim proglašenjem lica odgovornim za krivično delo zbog kršenja zakona o konkurenciji. Međutim, nedostaju objavljeni slučajevi i informacije za tekući period, ali prema informacijama iz 2017. godine, drugi sistem je očigledno dominantan. U to vreme, Velika Britanija (koja više nije država članica EU) i Švedska bile su jedine dve države sa samostalnom sankcijom za diskvalifikaciju zbog povreda konkurencije.
Srpski zakon o konkurenciji sličan je pravilima u zemljama EU. Jedina sankcija propisana je Zakonom o zaštiti konkurencije, i to u slučaju kršenja zakona o konkurenciji su mere zaštite konkurencije, u vidu obaveze kompanije da plati novčanu kaznu u iznosu do 10% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog na teritorija Srbije. S druge strane, Krivični zakonik ne propisuje diskvalifikaciju. Međutim, predviđa kaznu zatvora i plaćanje novčane kazne kada „[Ko] u subjektu privrednog poslovanja zaključi restriktivni ugovor koji nije izuzet od zabrane u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije, a kojim se određuju cene, ograničava proizvodnja ili prodaja, odnosno vrši podela tržišta.“
Sve u svemu, mnoge promene možemo da očekujemo vremenom, tako da primeri Velike Britanije i Švedske možda neće ostati samo izuzeci, već opšteprihvaćena praksa u Evropi.
Autori: Ivana Stojanović Raišić, Nađa Kosić, Miloš Brkić
