Jedna od izmena i dopuna Krivičnog zakonika („Zakonik“)[1] koje će stupiti na snagu 1. marta 2018. godine je krivično delo zaključenja restriktivnog sporazuma.
Ponašanje usmereno na narušavanje konkurencije na tržištu bilo je kriminalizovano u Srbiji decenijama. Stoga, postavlja se pitanje šta je cilj novih izmena i dopuna?
U jednoj reči: Fokus. Zakonik više ne inkriminiše zloupotrebu dominantnog položaja, već se fokusira samo na restriktivne sporazume. Ali se ne zaustavlja tu. Nove odredbe su uže u odnosu na opštu zabranu restriktivnih sporazum predviđenu Zakonom o zaštiti konkurencije („Zakon“)[2].
Ukoliko uzmemo u obzir i skorašnje intencije u pogledu sprovođenja nenajavljenih uviđaja i usmerenost na najteže kartele, dalje postupanje Komisije za zaštitu konkurencije („Komisija“) je neizvesno.
Takođe, srpski zakonodavac je propustio priliku da reši mnoga materijalna i procesna pitanja, ostavljajući značajnu slobodu Komisiji i sudovima. Zaključak koji možemo izvesti na osnovu prethodnog iskustva je da nas očekuje burna i neizvesna primena pravila zaštite konkurencije u Srbiji.
Novo krivično delo dovodi do nekoliko pravnih problema, uključujući npr:
- Nedostatak bilo kakve razlike između sporazuma koji su restriktivni po svom „cilju“ i posledici“. Sporazumi koji su restriktivni po svom cilju uglavnom se smatraju per se zabranjenim i većina teških kartelskih sporazuma spada u ovu grupu. Sa druge strane, ukoliko se radi o sporazumima koji su restriktivni po svojim posledicama, iste moraju biti dokazane. Dakle, posledice navedenih sporazuma moraju biti predmet sveobuhvatne ekonomske analize, za čije sprovođenje krivični sud samostalno, nema dovoljno znanja. Ova arbitrarnost u postupku izvođenja dokaza može dovesti do razlika u krivičnom i upravnom postupku. Takođe, neizvesno je da li bi navedena analiza mogla da zadovolji kriterijume objektivnosti, teret dokazivanja i izvesnost u kažnjavanju, koji predstavljaju osnove krivičnog prava.
- Nedoslednost zakonodavnih rešenja. Zakonik upotrebljava termin „subjekat privrednog poslovanja“, koji se razlikuje od ustaljenog standarda „učesnik na tržištu“ koji se upotrebljava u Zakonu. U odnosu na ostale definicije krivičnog dela privrednog kriminala, formulacija novog krivičnog dela ne pruža dalje smernice niti upućuje na vezu između pojedinačne odgovornosti za zaključenje restriktivnog sporazuma i termina „subjekat privrednog poslovanja“. Budući da su navedene razlike suštinske, iste mogu dovesti do mnogobrojnih praktičnih problema, posebno uzimajući u obzir potencijalno postojanje paralelno upravnog i krivičnog postupka.
- Dvostruka opasnost. Nove odredbe samo povećavaju opasnost pokretanja postupka i potencijalnog plaćanja kazni u skladu sa Zakonom i Zakonom o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
- Prostorno važenje. Ne postoji nikakvo upućivanje na definiciju relevantnog tržišta u Zakoniku, što ostavlja mogućnost krivičnim sudovima za široko tumačenje i moguće proširivanje nadležnosti i na restriktivne sporazume zaključene van Srbije.
- Paralelni postupci. Krivični sud nema obavezu da prekine postupak ukoliko Komisija započne paralelni upravni postupak u pogledu navodnog postojanja restriktivnog sporazuma.
- Mogućnost oslobođenja od obaveze plaćanja kazne. Iako nove odredbe konačno uvode mogućnost za pojedinačno oslobođenje od kazne, pored par već postojećih, iste nisu najsrećnije napisane.
Nova odredba o oslobođenju od odgovornosti propisuje da lice koje zaključi restriktivni sporazum može biti oslobođen od kazne ukoliko „ispuni uslove [puno oslobođenje od kazne] propisane Zakonom“[3].
Dvosmislena priroda navedenih odredbi može imati ozbiljne posledice u smislu Zakona i relevantne Uredbe[4]:
- potpuno oslobođenje od kazni moguće je samo za stranku koja prijavi postojanje restriktivnog sporazuma, pri čemu isto nije moguće u slučaju da se radi o stranci koja je inicirala zaključenje sporazuma, pri čemu je morala postojati saradnja sa Komisijom kao i niz drugih osnova;
- za učesnika koji je bio spor u prijavljivanju, te nije prvi prijavio postojanje sporazuma, postoji mogućnost dobijanja delimičnog oslobođenja, odnosno smanjenja kazne. Ipak, pojedinačno oslobođenje od krivične kazne ne pruža sigurnost za sve podnosioce koji ispune uslove za potpuno oslobođenje od kazni;
- čak i u slučaju da učinilac dobije oslobođenje od kazne od strane Komisije, ne postoji automatsko pojedinačno oslobođenje od krivične kazne. Oslobođenje od krivične kazne u potpunosti zavisi od krivičnog suda.
[1] Krivični zakonik Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016).
[2] Zakon o zaštiti konkurencije („Sl. glasnik RS“, br. 51/2009 i 95/2013)
[3] Član 229 stav 1 Zakonika
[4] Uredba o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije (“Sl. Glasnik” br. 50/2010)
Ovaj clanak je objavio Thomson Reuters/Practical Law i sa njihovom dozvolom dostupan je na nasem sajtu.
Autori: Bogdan Gecić and Marija Papić, Gecić Law
