Prvi veliki sukob Joa Bajdena sa najvećim korporacijama u SAD-u usledio je kao rezultat njegovog predloga za povećanje poreza kompanijama i izazvao zabrinutost mnogih. Iako je Korporativna Amerika u početku pozdravila masivni plan državne potrošnje, kasnije je izrazila istinsku zabrinutost u vezi s tom temom. Međunarodno oporezivanje korporacija odavno predstavljala izazov za poreske vlasti širom sveta, prouzrokujući im gubitke u milijardama dolara. SAD su bile jedan od najvećih zagovornika pregovora o velikoj reformi međunarodnog oporezivanja korporacija koji traju već duže vreme. Međutim, u okviru G20 i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj („OECD“), sporazum još uvek nije postignut.
Multinacionalne kompanije iz SAD-a koriste tzv. poreske rajeve više nego bilo ko drugi. Nijedna druga država koja nije članica OECD-a nema tako visok udeo u prihodima poreskih rajeva koji su ostvareni u inostranstvu, kao SAD. Gotovo po inerciji, multinacionalne kompanije se odlučuju za poslovanje u državama koje nude najpovoljnije tumačenje poreskih zakona. Poreske administracije država u razvoju često nemaju kapacitete da se bave složenim pitanjima kao što je preusmeravanje dobiti na međunarodnom nivou. Takođe imaju tendenciju da, u cilju privlačenja investicije, tumače propise u korist multinacionalnih kompanija. Ali, da li je sve tako jednostavno kao što se čini?
Neki bi rekli da je američki poreski sistem glavni krivac za to što se tokom protekle decenije skoro 37.000 Amerikanaca odreklo državljanstva. U tom kontekstu, značaj tako zloglasnog poreskog sistema posebno dolazi do izražaja. Naime, američko oporezivanje stranog dohotka se razlikuje od poreskog sistema većine država. Iako strani dohodak američkih multinacionalnih kompanija (MNE) takođe podleže američkom porezu na dobit, sve ostale zemlje, osim Eritreje, primenjuju sistem izuzimanja prihoda stranog porekla. Većina zemalja izuzima od oporezivanja dohodak ostvaren u inostranstvu kako bi se izbeglo dvostruko pravno oporezivanje. Drugim rečima, država rezidentstva uvodi ograničenu poresku obavezu što znači da ne oporezuje dohotka ostvaren u inostranstvu. Shodno tome, navedeni dohodak oporezuje isključivo država izvora.
Nedavno su globalni pregovori o oporezivanju dostigli značajnu prekretnicu. Naime, Bajdenova administracija je objavila predloge izmena američke poreske politike, pod nazivom poreski plan “Stvoren u Americi”. Oni uključuju predlog da se uspostavi globalna minimalna stopa poreza na dobit pravnih lica, rešenje koje je već razmatrano od strane OECDa i G-20. Ovo bi značilo da nijedna strana korporacija ne bi mogla da izbegne minimalnu poresku stopu time što će svoje poslovanje izmestiti u tzv. poreske rajeve. Ukoliko se desi da je poreska stopa države u kojoj je poslovanje niža od minimalne stope, države gde se zaista ostvaruje ekonomska aktivnost bi imale pravo da oporezuju razliku. Na primer, ukoliko je kompanija inkorporisana u državi koja primenjuje minimalnu stopu od 20% i ostvaruje prihod u inostranstvu gde je on oporezovan sa 5%, država inkorporacije bi imala pravo da oporezuje još dodatnih 15%. Poreski regulatori smatraju da je realno očekivati da dogovor bude postignut ove godine. Ipak, implementacija je ono što se računa. Kako se mnogi slažu, suočavamo se sa istorijskim promenama.
Koje su beneficije? Minimalno oporezivanje otklanja podsticaj multinacionalnim kompanijama da sprovode agresivno poresko planiranje. Time se smanjuje mogućnost da izmeštaju svoje resurse u države koje im nude niske poreske stope, ili ih čak ni ne oporezuju, što doprinosi eroziji poreske osnovice. Minimalna poreska stopa takođe doprinosi stabilnim i održivim poreskim sistemima koji mogu da podrže javnu potrošnju i odgovore na krize poput COVID-19. Na kraju, američka sekretarka trezora, Janet Yellen, zauzela je stav da će ovakav način oporezivanja osigurati “da svi građani podjednako podele teret finansiranja administracije”. To bi na kraju dovelo do pravednijeg ekonomskog rasta u svetu.
Sa druge strane, potrebno je dati odgovore na brojna pitanja kako bi novi sistem oporezivanja funkcionisao. Da li će se države saglasiti sa njime i da li mogu da osiguraju njegovu primenu? Kako će ići prijavljivanje? Šta se smatra oporezivim dohotkom i koja oslobođenja treba da budu uključena? Da li profit treba oporezivati u jurisdikcijama gde se odvija ekonomska aktivnost ili tamo gde su tehnički sedišta entiteta? Kako postupati sa ekspoziturama kompanija i sa imovinom koju je teško proceniti? I konačno, koliko visoka može biti minimalna stopa? OECD je diskutovao o 12,5%. Sa druge strane, SAD ide mnogo dalje, predlažući da minimalna stopa bude 21%. Ovo bi značajno pogodilo države u razvoju. Ipak, najnovije vesti su da su SAD voljne da prihvate minimalnu stopu od 15%. To bi moglo značajno da olakša postizanje ovog važnog međunarodnog sporazuma.
Janet Yellen je pozvala države da se priključe Vašingtonu u uspostavljanju globalne minimalne poreske stope. “Zajedno možemo iskoristiti globalni minimalni porez kako bi osigurali da svetska ekonomija napreduje na osnovu ravnopravnih uslova oporezivanja multinacionalnih korporacija, te podstakne inovacije, rast i prosperitet” izjavila je. U Evropskoj Uniji, Nemačka i Francuska su već podržale Vašington, pozdravljajući ovaj predlog, dok je Irska, kao zemlja sa izuzetno niskim poreskim stopama, izrazila zabrinutost.
Uključujući snažnu kampanju koju je vodila „poreska dama“ EU, Margrethe Vestager, ovaj predlog je samo deo šire slike za suzbijanje poreske evazije i zaustavljanje zemalja da nude povoljne poreske aranžmane multinacionalnim kompanijama. Kao rezultat pomenute kampanje, neke kompanije su se već suočile sa akcijama EU. Usred čuvenog slučaja poznatog kao „Apple Tax case“ (više detalja dostupno ovde), Vestager je istakla da davanje poreskih olakšica određenim multinacionalnim kompanijama od strane članica EU, a koje nisu dostupne njihovim konkurentima, nanosi štetu poštenoj tržišnoj utakmici u EU. Evropska Komisija je naglasila i da, iako svaka država članica uživa fiskalni suverenitet, sve poreske mere koje su usvojene moraju biti u skladu sa pravilima EU o državnoj pomoći.
Da zaključimo, poreske reforme su gotovo uvek kontraverzne. Stoga, pre svake takve zakonodavne promene mora biti uzet u obzir interes svih zainteresovanih strana. Na primer, Američka privredna komora ocenila je plan za finansiranje Bajdenovih infrastrukturnih predloga kroz veći iznos poreza „opasno pogrešnim“. U međuvremenu, Cathi Schultz, potpredsednica za poresku politiku u Nacionalnom savetu za spoljnu trgovinu, lobi grupe za američke multinacionalne kompanije, rekla je: „Oni nemaju predstavu koliko će biti teško američkim kompanijama da se takmiče sa stranim konkurentima koji ne podležu ovim visokim poreskim stopama “.
Mimo svih kontroverznih prepirki, ključno pitanje jeste da li SAD mogu primorati druge države da se odreknu svog poreskog suvereniteta i usklade svoje poreske sisteme. Na kraju, poreska politika je stvar nacionalnog suvereniteta te je svaka država slobodna da kreira svoj poreski sistem na način koji smatra najprikladnijim.1 Ali suština problema je u tome što su, umesto pojedinačne suverene države, svetske velesile te koje prečesto oblikuju poresku politiku.
Autori: Teodora Ristić, Jovana Trivunović
