Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Konvencija“) je pravni dokument uspostavljen sistemom zaštite ljudskih prava u okviru Saveta Evrope. Konvenciju su potpisale i ratifikovale sve države koje su članice Saveta Evrope. Trenutno je 47 država ratifikovalo Konvenciju, uključujući i Srbiju koja je to učinila 2003. godine.
Značaj Konvencije je što ona ne samo da predviđa listu prava koje su države dužne da obezbede i poštuju, već i uspostavlja Evropski sud za ljudska prava („Sud“) čija je uloga da štiti prava garantovana Konvencijom. Drugim rečima, fizička i pravna lica (kompanije, organizacije) čija su prava, garantovana Konvencijom, povređena od strane države potpisnice Konvencije, imaju efektivno sredstvo zaštite svojih prava –podnošenje predstavke Sudu, koji, između ostalog, može da naredi pravično zadovoljenje podnosiocu predstavke čija su prava povređena.
Evo određenih činjenica o samoj Konvenciji i Sudu koji je nadležan za njenu primenu:
- Prava i slobode. U delu 1 Konvencije, članovi 2-14 Konvencije predviđaju: 2) pravo na život; 3) zabranu mučenja; 4) zabranu ropstva i prinudnog rada ; 5) pravo na slobodu i bezbednost; 6) pravo na pravično suđenje; 7) kažnjavanje samo na osnovu zakona; 8) pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života; 9) slobodu misli, savesti i veroispovesti; 10) slobodu izdržavanja; 11) slobodu okupljanja i udruživanja; 12) pravo na zaključivanje braka; 13) pravo na delotvorno pravno sredstvo; 14) zabranu diskriminacije. Nakon što je Konvencija stupila na snagu između država koje su je ratifikovale 1950. godine, usvojeno je 14 Protokola uz Konvenciju kojim se menjaju određene odredbe Konvencije. Neki od tih protokola predviđaju nova prava koja se štite Konvencijom. Protokol br. 1 u članovima 1-3 predviđa: 1) pravo na slobodne izbore; 2) pravo na obrazovanje; 3) zaštitu imovine. Protokol br. 4, u članovima 1–4 uvodi: 1) zabranu kazne zatvora za dug; 2) slobodu kretanja; 3) zabranu proterivanja sopstvenih državljana; 4) zabranu grupnog proterivanja stranaca. Protokol br. 6 ukida smrtnu kaznu, dok su Protokolom br. 7, u članovima 1–5, predviđeni: 1) zaštita u postupku proterivanja stranaca; 2) pravo na žalbu u krivičnim stvarima; 3) naknada za pogrešnu osudu; 4) pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari; 5) jednakost supružnika.
- Evropski sud za ljudska prava. Sud je uspostavljen Konvencijom 1959. godine kao međunarodni sud sa sedištem u Strazburu. Sud je isključivo nadležan da odlučuje o povredama prava zaštićenih Konvencijom i trenutno nadzire poštovanje prava više od 800 miliona Evropljana. Ipak, potpisnice Konvencije su primarno odgovorne za obezbeđivanje odgovarajuće zaštite prava garantovanih Konvencijom, te se Sud aktivira tek onda kada država propusti da obezbedi zaštitu prava u skladu sa standardima postavljenim Konvencijom i praksom Suda. Trenutno u Sudu sedi 47 sudija, postavljenih od strane svake države potpisnice Konvencije, koji odlučuju u slučajevima pred Sudom. Sudije su nezavisne i ne smeju obavljati nikakvu aktivnost koja ugrožava njihovu nezavisnost.
- Predstavka Sudu. Svako fizičko i pravno lice koje smatra da mu je država potpisnica Konvencije povredila bilo koje pravo garantovano Konvencijom, ima pravo na podnošenje predstavke Sudu. Ipak, postoje određeni uslovi koji moraju biti ispunjeni kako bi predstavka bila prihvatljiva, odnosno kako bi je Sud uzeo u razmatranje. Prvo, tuženi po predstavci mora da bude država koja je ratifikovala Konvenciju. Predstavkom se ne mogu tužiti kompanije ili fizička lica koja su povredila ljudska prava podnosioca predstavke. Drugo, predstavka mora da se odnosi na povredu jednog ili više prava koja se štite Konvencijom. Treće, podnosilac predstavke mora da bude žrtva povrede prava Konvencije. To znači da se predstavka ne može odnositi na apstraktne odredbe nekog zakona, samo zato što podnosilac smatra da one nisu u skladu sa Konvencijom. Četvrto, potrebno je da se povreda prava na koju se podnosilac predstavke žali dogodila nakon što je država koja je tužena ratifikovala Konvenciju. Peto, pre nego što se predstavka podnese Sudu, o njoj moraju odlučivati najviši domaći sudovi. To znači da moraju da budu „iscrpljena sva domaća sredstva“. Šesto, rok za podnošenje predstavke je šest meseci nakon što je najviši domaći sud doneo presudu u konkretnom slučaju. Konačno, Sud može da odbije predstavku ako smatra da podnosilac predstavke nije pretrpeo značajno oštećenje.
- Ishod postupka pred Sudom. Ako Sud zaključi da je predstavka prihvatljiva, te utvrdi povredu nekog prava zaštićenog Konvencijom od strane tužene države, Sud će presudom odrediti odgovarajuću meru. Sud, na primer, može da odredi pravično zadovoljenje podnosiocu predstavke, što podrazumeva kompenzaciju podnosioca predstavke u vidu određene sume novca. Kada nađe da je to neophodno, Sud može takođe da odredi izmenu određenih zakona kako bi se obezbedilo da odredbe tog zakona budu u skladu sa Konvencijom. Sud, međutim, nema ovlašćenja da ukida, preinačuje ili poništava odluke domaćih sudova.
- Predstavke protiv Srbije. Sud je u 2015. godini odlučivao po 2, 612 predstavki protiv Srbije, od kojih je 2, 491 odbačeno. Sud je doneo 17 presuda (od 121 predstavki koje razmatra iz 2015. godine), od kojih je u 16 našao da postoji povreda prava člana 6. Konvencije, prava na pravično suđenje. Na dan 1. januara 2016. godine pred Sudom je bilo 1497 predstavki koje čekaju da budu uzete u razmatranje. Najveći broj predstavki protiv Srbije pred Sudom se odnosi na povredu prava na imovinu i prava na pravično suđenje.
