Ove godine neposredno pred premijere filmova „Barbi“ i „Oppenheimer“ na društvenim mrežama pojavio se fenomen poznat kao „Barbenheimer„. Već smo pisali o filmu Barbie i pravu intelektualne svojine u prethodnom članku, a sada se osvrćemo na povezanost ova dva filma, koja su iako totalno različiti, ipak povezani pravom intelektualne svojine.
Dok ulazimo u svet filma Oppenheimer, koji je zanimljiva naracija o J. Robertu Oppenheimer i atomskoj bombi otvara se i priča o pravu intelektualne svojine i atomskim bombama.
Možda je neočekivano, ali američka vlada je tajno podnela brojne patentne prijave koje pokrivaju sve aspekte razvoja atomske bombe u Sjedinjenim Američkim Državama, koristeći različite posrednike. Iz sadašnje perspektive, korišćenje patenata kao metode kontrole za atomske bombe deluje problematično i suvišno. Šta je američka vlada planirala da radi s tim? Da tuži Sovjetski Savez za kršenje patenata? Da traži naknadu? Međutim, kada je bomba bila nova i suštinski neregulisana tehnologija, patenti su igrali važnu ulogu u razmišljanju administratora projekta koji su se bavili značajnom kontrolom bombe posle rata.
Zakon o patentima funkcioniše ovako: izumitelju je dodeljen privremeni monopol na proizvodnju izuma u zamenu za otkrivanje kako taj izum funkcioniše. Očigledno, to predstavlja problem kada je reč o izgradnji tajnog oružja. Međutim, američki zakon o patentima poznaje jedno rešenje za taj problem – tajnost. Ako je izum, prema mišljenju šefa relevantne vladine agencije (npr. Komisija za atomsku energiju (AEC), sekretar Ministarstva odbrane ili drugi), štetan po nacionalnu bezbednost, izum će biti čuvan u tajnosti i neće biti objavljena prijava. Tajno podnošenje patenta takođe blokira podnošenje patenata izvan zemlje, a odluka o tome da li će prijava biti odobrena će biti odložena dok tajnost ne bude ukinuta (što može znatno produžiti trajanje samog patenta, jer odbrojavanje njegove izvršivosti nije počelo dok nije postao javan).
Sve prijave koje je američka vlada podnela su bile tajne. Štaviše, čak je postojao tim koji je odlučivao koji već postojeći patenti će postati tajni (obično su to bili patenti koji bi mogli biti relevantni u svetlu istraživanja atomske bombe).
Pod upravom Roberta A. Lavendera, odsek za patente kancelarije za naučno istraživanje i razvoj (OSRD) angažovao je advokate sa svih strana Sjedinjenih Američkih Država. Program patenata je funkcionisao na jednostavan način: izvođači radova su bili obavezni da prijave svaki izum koji ima potencijalnu mogućnost patentiranja podnošenjem izveštaja o izumu svojim odgovarajućim rukovodiocima u OSRD, a ti rukovodioci bi potom prosledili informacije advokatima u Lavender-ovom odeljenju za patente.
Do 1. januara 1947. godine, preko 8.500 tehničkih izveštaja je pregledano od strane službenika za patente, preko 6.300 tehničkih beležnica je bilo pregledano, a 5.600 različitih izuma u 493 različite predmetne klase, pokrivajući sve „od rude do atomske bombe,“ su bili evidentirani u Lavender-ovom odeljenju. To je rezultiralo sa oko 2.100 odvojenih patentnih prijava koje su bile odobrene za podnošenje, od čega je 1.250 stvarno bilo podneto uredu za patente Sjedinjenih Američkih Država do tog trenutka. Veličina ovih brojeva se najbolje razume kada se uzme u obzir da bi poslednji broj bio 1,5 % od svih patentnih prijava podnetih 1946. godine, ili činjenica da bi, ako bi svi izumi bili patentirani, predstavljali oko 0,8 % svih patenata koji su tada bili registrovani[1].
Tri ključna tajna patenta koja su omogućila stvaranje nukearnog oružija su: prekidač sa malim otporom, podnet u ime Donald F. Hornig – uređaj koji može zatvoriti mnoštvo kola u rasponu od 0.05 do 0.5 mikrosekudi, instrument za detorniranje, podnet u ime Lawrence H. Johnstona – uređaj koji se koristi za detoniranje visokorazornog eksploziva u ujednačenom periodu, i primena Visoko eskplozivnog jedinjenja, podnet u ime Theodore C. Crawforda – posebna vrsta eksploziva sa promenjivom brzinom detonacije, koja se koristi kako bi se na precizan način kontrolisao eksplozivni talas. Navedeni su opisani na opšti tehnički način kako bi izbegli direktne implikacije vezane za dizajniranje bombe, što im je kasnije pomoglo da izbegnu zabranu patentiranja pronalazaka koji služe samo za detonaciju nuklearnog oružija.
Međutim, 1946. godine, u kongresu se saznalo o ovim patentima. Robert A. Lavender je tada objasnio da želi da patenti spreče druge da pokušavaju da prave istu tehnologiju. To se odnosi kako na korporacije, tako i na pojedince, kao što su naučnici, budući da je Projekat Menhetn imao poznatu raspravu sa fizičarem Leo Szilardom, koji je želeo finansijsku nadoknadu za patent koji je podneo na lančane reakcije pre nego što su Sjedinjene Američke Države počele da rade na bombi. Na taj način, Vlada Sjedinjenih Američkih Država bi mogla da kontroliše kako se atomska tehnologija koristi. Mnogi od ovih patenata su prvobitno bili registrovani, ali su sada istekli. Međutim, možda su neki patenti za atomsku bombu i dalje tajni i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Fenomen Barbenheimer je takođe prihvaćen od strane zemalja Zapadnog Balkana. Kao što je objašnjeno u našem prethodnom članku, intelektualna prava na Barbi postoje u zemljama Zapadnog Balkana. Međutim, situacija je malo drugačija kada je reč o Oppenheimer.
U pravnom okviru Zapadnog Balkana, propisi o intelektualnoj svojini zabranjuju registraciju patenata koji idu protiv javnog poretka ili morala. Dok pitanje da li zaštita bombe odgovara javnom poretka ili moralu ostaje predmet diskusije, posmatranje slučaja Srbije pruža uvid. U Srbiji, ne postoje slučajevi bombi koje su zaštićene patentima ili koje su obuhvaćene područjem zaštite intelektualne svojine.
Važno je razgovarati o pojavi Barbenheimer fenomena kada se nepravilno koristi. U Japanu je ovaj fenomen izazvao negativne reakcije gde se Oppenheimer smatra kontroverznim filmom i još uvek nije prikazan. Zvanični Twitter nalog za film Barbie se suočio sa negodovanjem kada je pozitivno reagovao na dizajne slika koji uključuju oblak i plamen atomske bombe, uz igru reči – „Biće eksplozivno.“ Ova reakcija je izazvala bes i snažno neodobravanje unutar Japana. To se može pripisati obrazovnom fokusu Japana na razaranje koje su izazvalo nuklearno oružje, budući da je jedina nacija koja je doživela atomsko bombardovanje. Kao rezultat toga, korišćenje oblaka i atomske bombe u opuštenim ili komičnim kontekstima smatrano je neadekvatnim.
Na kraju, putovanje kroz Barbenheimer fenomen otkriva fascinantan međusobni odnos između kinematografskih senzacija i intelektualne svojine.
Istraživanje priče o intelektualnoj svojini Oppenheimer baca svetlo na složenu mrežu zakona o patentima i njihove istorijske implikacije. Iako su nastojanja Projekta Menhetn u vezi sa patentima bila utemeljena u tajnosti, naglašavaju složenu ravnotežu između tehnološkog napretka i etičkih razmatranja.
Prihvatanje Barbenheimer fenomena od strane zemalja Zapadnog Balkana dodatno ističe globalni uticaj ovog kinematografskog dua. Dok se IP prava Barbie štite u regionu, kada se razmatra tema Oppenheimer i njegove potencijalne implikacije na javni red i moral – malo je drugačije.
Dok se spušta zavesa na ovo istraživanje, Barbenheimer fenomen postaje svedok moći kinematografije u izazivanju rasprava o intelektualnoj svojini i njenoj važnosti u modernom svetu.
[1] Alex Wellerstein, Patenting the Bomb, 2008
Autori: Milica Novaković, Bojan Tutić
