Kao što smo već ranije pisali, veštačka inteligencija (AI) može imati ozbiljne posledice na pravo intelektualne svojine (IP), i nije nezamislivo da će IP biti oblast prava koja će biti najviše pogođena AI-em. Jedan od prvih velikih problema koji se nedavno pojavio ima veze sa pesmama koje koriste AI-generisane glasove da zvuče kao poznati izvođači (kao što su Drake, The Weeknd, Rijana, itd.) ili zamišljeni likovi (kao što su Sunđer Bob, Erik Kartman, Goku, itd.).
Priča počinje pesmom „Heart on My Sleeve“, pesmom koja je, koliko znamo, originalna, ali sadrži AI-generisane glasove koji zvuče kao Drake i The Weeknd. Drake i UMG (Drake-ova produkcijska kuća) nisu bili srećni zbog toga, ali pošto glasovi nisu zaštićeni autorskim pravima, njihova mogućnost da uklone pesmu sa YouTube-a je bila ograničena.
Ovo je novo pitanje, i stoga ne postoji sudska praksa koja bi mogla pomoći da se reši ova specifična situacija. Međutim, ovo nije prvi put da se umetnici suočavaju sa nekim ko koristi njihove glasove, i nisu potpuno bez odbrane. U kojoj meri postojeća sudska praksa ili pravni principi mogu biti od pomoći?
U nekim saveznim državama SAD-a, umetnici će imati mogućnost da tuže tvorce ovih pesama sa AI-glasovima na osnovu „prava na publicitet“, termina koji je uspostavljen u slučaju Haelan Laboratories, Inc. v Topps Chewing Gum, Inc., koji štiti sličnost poznatih ličnosti, dok se u drugim zemljama umetnici i dalje mogu osloniti na pravila nelojalne konkurencije.“
U ovom slučaju, Ford je pokušao da angažuje poznatu pevačicu, Bet Midler, za reklamu. Kada je Midler odbila, Ford je umesto nje angažovao jednog od njenih pratećih vokala, Ulu Hedvig, da peva Midlerinu pesmu i imitira njen glas. Važno je napomenuti da je Ford pribavio od nosioca autorskih prava, pravo da koristi pesmu, stoga je glavno pitanje u ovom slučaju bila zaštita Midlerinog glasa.
Sud je zauzeo nekoliko bitnih stavova u ovom slučaju.
Prvo, sud je utvrdio da Prvi amandman (pravo na slobodu izražavanja) štiti reprodukciju lika i zvuka ako je svrha reprodukcije informativna ili kulturološka. Međutim, ako je svrha reprodukcije iskorištavanje osobe koja je prikazana, tada Prvi amandman neće pružati zaštitu. Slično tome, u slučajevima Apple corps v Leber et al. i Estate of Presley v Russen, sudovi su utvrdili da Prvi amandman ne štiti imitatorski sadržaj bez kreativnih elemenata.
Drugo, sud je naveo da imitacija nastupa ne predstavlja povredu autorskih prava, čak i kada jedan izvođač namerno pokušava da imitira nastup drugog.
Na kraju, sud je utvrdio da može postojati povreda prava prilikom prisvajanja atributa identiteta osobe. Iako glas pojedinca nije zaštićen autorskim pravom, sud je zaključio da je nečiji glas jednako prepoznatljiv i ličan kao njegovo lice. Kada je prepoznatljiv glas profesionalnog pevača široko poznat i namerno se imitira u komercijalne svrhe, imitatori su prisvojili ono što nije njihovo i počinili prekršaj u Kaliforniji.
Tom Vejts je bio pevač poznat po karakterističnom hrapavom glasu, a Frito-Lay, Inc. je bila velika kompanija za proizvodnju i distribuciju hrane. Kako bi predstavili novi ukus salsa čipsa od kukuruza, Frito-Lay (njihova reklamna agencija, da budemo precizni) je angažovao Stivena Kartera, profesionalnog muzičara koji je godinama izvodio pesme Toma Vejtsa, da snimi džingl za reklamu. Nakon što je reklama emitovana, Tom Vejts je ubrzo tužio Frito-Lay i reklamnu agenciju.
Ovaj slučaj je potvrdio stavove suda u slučaju Midler da „kada je glas dovoljan pokazatelj identiteta poznate ličnosti, pravo na publicitet štiti protiv njegovog imitiranja u komercijalne svrhe bez saglasnosti te poznate ličnosti“ i precizirao pravilo anglosaksonskog prava da će se glas smatrati protivpravno prisvojenim, ako je (1) prepoznatljiv, (2) široko poznat i (3) namerno imitiran u komercijalne svrhe.
Osim toga, u ovom slučaju porota je zaključila da budući da su glasovi Stivena Kartera i Toma Vejtsa slični, mogu zavarati potrošače da poveruju da Vejts zapravo reklamira čips. Zbog toga je Vejts imao pravo na nadoknadu štete u skladu sa Lanhamovim zakonom (po osnovu nelojalne konkurencije).
Kao što možemo primetiti, ovo pitanje postoji i postojalo je (samo bez AI-a) u SAD-u. Međutim, sličan slučaj trenutno se dešava u Srbiji koji se odnosi na stvaranje medijskog sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom koristeći glasove poznatih političara. U nedostatku drugih pravnih sredstava, problem je rešen na regulatornoj osnovi. Nedavno je Regulatorno telo za elektronske medije Republike Srbije (REM) objavilo saopštenje, zbog napretka sposobnosti veštačke inteligencije, podsećajući sve pružaoce medijskih usluga da prema Zakonu o elektronskim medijima, pružaoci nisu ovlašćeni da emituju sadržaj koji bi mogao zloupotrebiti lakovernost gledalaca i slušalaca, i da audio-vizuelni sadržaj ne sme dovesti javnost u zabludu u vezi sa ličnostima, događajima ili pojavama. Nepoštovanje navedenih odredbi može dovesti do privremene zabrane obavljanja delatnosti ili oduzimanja licence. Ovde možemo videti sličnosti između srpskog i američkog zakona, budući da je zavaravanje javnosti upravo razlog za dodelu štete u skladu sa Lanhamovim zakonom u slučaju Waits v Frito-Lay, Inc.
REM je dalje saopštio da sadržaj koji koristi AI mora imati primetno obaveštenje pre, tokom i na kraju programa, koje navodi da je program napravljen uz pomoć AI-a i da pružaoci medijskih usluga imaju zakonsku obavezu da spreče zloupotrebu ličnih podataka ili identiteta, uključujući nečiji glas ili lik.
Na kraju, možemo videti da umetnici i produkcijske kuće nisu potpuno bespomoćni protiv AI-generisanih glasova koji imitiraju poznate izvođače. Ono što se čini kao povreda autorskog prava nije zaštićeno autorskim pravom, već pravilima o nelojalnoj konkurenciji i zaštitom od sadržaja koji može dovesti u zabludu. Određene savezne države u SAD-u dozvoljavaju umetnicima da ostvare svoje pravo na publicitet, dok u nekim zemljama, kao što je Srbija, relevantna tela mogu oduzeti dozvolu za emitovanje ako se veštačka inteligencija koristi kako bi dovela potrošače u zabludu. Dalje, gotovo sve države priznaju pravo umetnika na neki oblik nelojalne konkurencije ako postoji stvarna mogućnost dovođenja potrošača u zabludu. Borba protiv navedenog u Srbiji može biti izazovnija, jer se zaštita od nelojalne konkurencije obezbeđuje užim obimom prema Zakonu o trgovini.
Međutim, to ne rešava problem za YouTube (i druge platforme), jer im je potrebno efikasno rešenje na nivou platforme. Zato je YouTube u razgovorima sa UMG-om kako bi rešio ovaj problem.
Jedno moguće rešenje za ovaj problem je, na primer, da YouTube omogući korisnicima da zabrane AI-u da se trenira na njihovim pesmama. Druge kompanije takođe prate ovaj trend, posebno Spotify i Zoom, koji je nedavno promenio svoje uslove korišćenja tako da korisnici mogu da odbiju da se AI trenira na njihovim podacima. Drugo potencijalno rešenje moglo bi biti davanje novčane naknade svaki put kada se glas umetnika koristi za stvaranje pesme.
Autor: Bojan Tutić
Sliku generisao Bing Image Creator
