SAD su 4. jula proslavile dan nezavisnosti, te smo se tim povodom podsetili Deklaracije Nezavisnosti iz 1776. godine kojom je utvrđena državnost SAD. Ovaj praznik prepoznatljiv na svetskom nivo nas je podsetio na brojne osobene pravne tekovine SAD, što nas je motivisalo da istražimo fenomen kolektivne tužbe. Poreklom sa druge strane Atlantika, ovaj pravni institut je našao svoje mesto i u kontinentalnim jurisdikcijama Evrope, a svaka ideja o njegovom uvođenju u pravni poredak Srbije rasplamsava diskusiju stručne javnosti.
S tim u vezi, ovaj članak će otvoriti kratku seriju objava o kolektivnoj tužbi. U prvom članku ćemo se pozabaviti istorijskim razvojem ovog instituta i njegovim osobenostima u pozitivnom pravu SAD, a u drugom članku ćemo razmotriti potrebu postojanja sličnog instituta u nacionalnoj jurisdikciji Srbije iz perspektive de lege ferenda.
Kolektivna tužba je nastala kao rezultat ideje anglosaksonskog prava o predstavničkoj parnici. Predstavnička parnica se može definisati kao postupak u kome tužilac/tuženi, pored sopstvenih interesa, zastupa i interese trećih lica koja nisu uključena u postupak, ali sa njim dele zajednički interes.
Koreni moderne kolektivne tužbe nastali su još na samom početku 14. veku u praksi engleskih sudova, te se slučaj Channel Islands case smatra prvim primerom kolektivne tužbe. Preciznije, teorija smatra da se u ovom slučaju rodila ideja o kolektivnoj tužbi, koja je potvrđena tek tri veka kasnije u slučaju Brown v. Vermuden iz 1676. godine kojim je formiran izuzetak od tradicionalnog procesnog pravila o obaveznoj stranci (eng. necessary party rule), koje zahteva da u postupku budu prisutna sva zainteresovana lica.
Kada je reč o praksi američkih sudova, smatra se da je prvi slučaj kolektivne tužbe nastao tek 1820. godine u slučaju West v. Randall. U ovom postupku sudija Džozef Stori je izneo mišljenje da je potrebno priznati izuzetak od pravila da sva zainteresovana lica moraju biti uključena u postupak ukoliko je zbog broja potencijalnih stranaka praktično nemoguće postići da sva zainteresovana lica budu učesnici postupka ili se raspravlja o pitanju od opšteg značaja gde pojedinci mogu tužiti u ime celine.
Iako je kolektivna tužba nastala u ranoj praksi engleskih sudova, počev od 19. veka pa nadalje nastavila je da se razvija samo u okviru američkog prava i danas predstavlja jedan od simbola američkog prava.
Nakon artikulisanja ideje o kolektivnoj tužbi u precedentima američkih sudova, počinje njeno zakonodavno uređenje. Kolektivna tužba je prvi put bila uređena pravilima federalnih sudova pravičnosti iz 1843. godine (Federal Rules of Equity). Nakon toga, kolektivna tužba je revidirana 1912. godine i Pravilo 48 je bilo zamenjeno Pravilom 23 Federalnog zakona o parničnom postupku. Potom, Pravilo 23 Federalnog zakona o parničnom postupku je izmenjeno 1966. godine i nakon toga započinje era moderne kolektivne tužbe koja važi sve do danas u nešto modifikovanom obliku.
Činjenica da je kolektivna tužba oblik predstavničke tužbe zahtevala je formiranje posebnih pravila koja odstupaju od uređenja klasičnog dvostranačkog parničnog postupka.
Pravilo 23 Federalnog zakona o parničnom postupku počinje uređenjem prethodnog postupka u kome sud ispituje da li je kolektivna tužba dozvoljena, a koji se sastoji iz tri faze.
U prvoj fazi sud utvrđuje da li (i) postoji veliki broj pripadnika klase, zbog čega bi učešće svih lica u postupku bilo necelishodno, (ii) postoji zajedničko činjenično ili pravno pitanje koje se odnosi na sve pripadnike klase, (ii) je zahtev ili odbrana koju ističe predstavnik klase identičan zahtevu ili odbrani koju može istaći svaki pripadnik klase, i (iv) lice koje se kvalifikuje kao predstavnik klase može adekvatno da zastupa interese klase i svih njenih pripadnika. Ovi uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se prešlo u drugu fazu prethodnog postupka.
U drugu fazu ispitivanja kada treba da utvrdi da li (i) bi vođenje odvojenih postupka od strane članova klase stvorilo rizik od donošenja različitih odluka kojima bi se uspostavili različiti standardi ponašanja suprotne strane ili bi vođenje odvojenih postupaka otežalo položaj drugih pripadnika klase, (ii) je suprotna stranka postupala na način koji je u potpunosti identičan u odnosu na sve pripadnike klase, zbog čega je zahtev koji se ističe isti za sve pripadnike klase ili (iii) je zajedničko pravno ili činjenično pitanje klase po važnosti značajnije od bilo kog drugog pitanja koje postoji samo kod pojedinih pripadnika klase, pri čemu ne postoji efikasnije sredstvo za rešenje spora, osim kolektivne tužbe. Dovoljno je da samo jedan od prethodno navedenih uslova bude ispunjen da bi se prešlo u treću fazu prethodnog postupka.
Na kraju, u trećoj faza prethodnog postupka sledi obaveštavanje članova klase o postojanju tužbe. U obaveštenju, između ostalog, mora biti navedeno da članovi klase mogu zahtevati isključenje iz postupka (eng. opt-out principle), te ako iskoriste ovo svoje pravo na njih se neće prostirati dejstva presude.
Američki parnični postupak je po pravnoj prirodi adverzijalan što podrazumeva da sud ima prilično pasivnu ulogu. Međutim, ovakav pristup nije bio održiv u slučaju kolektivne tužbe, pre svega iz razloga jer se odlučuje i o interesima lica koja nisu prisutna i koja možda čak ni ne znaju da se postupak vodi. S tim u vezi, sud ima tri ključne uloge tokom postupka po kolektivnoj tužbi, a to pomenuta ocena dopuštenosti tužbe (eng. class certification), odobrenje poravnanja i radnji raspolaganja tužbenim zahtevom i donošenje odluke o iznosu naknade advokata.
Opšte pravilo američkog procesnog prava jeste da svaka strana snosi svoje troškove postupka. U zavisnosti od vrste postupka formirana su posebna pravila o nadoknadi troškova. Kada je reč o kolektivnoj tužbi primenjuje se doktrina zajedničkog fonda (eng. comon fund doctrine), koja se zasniva na ideji pravičnosti, odnosno ideji da ukoliko je pribavljena određena vrednost za klasu i to ličnim naporima pojedinaca, onda je pravično da se troškovi postupka isplate iz zajedničkog fonda. Pored navedenog u američkom pravu postoji i institut contingency fee koji dozvoljava postojanje obaveze plaćanja naknade advokatima samo ukoliko strana koju zastupa uspe u sporu i to u vidu određenog procenta od dosuđenog iznosa. U praktičnoj primeni ova dva pravila podrazumevaju da vođenje postupka finansiraju advokati, a da naknadu mogu dobiti tek ukoliko ostvare korist za klijente, te faktički oni snose ekonomski rizik vođenja postupka.
U postupku po kolektivnoj tužbi prisutna je posebna vrsta parničnog subjekta koji se naziva predstavnik klase. U američkom pravu kolektivnu tužbu može podneti bilo koji subjekt, čak i privatno-pravna lica, te ovo pravo nije rezervisano samo za organizacije, što je čini se tendencija evropskih prava. Iako predstavnik klase nije ključni parnični subjekt, jedan od uslova da bi se kolektivna tužba smatrala dopuštenom jeste da sud oceni da imenovani predstavnik klase može adekvatno zastupati klasu. Adekvatnost predstavnika klase se svodi na ispitivanje postojanja dva uslova: a) odsustvo poznatog ili očiglednog sukoba interesa između predstavnika i same klase i b) dovoljna kompetentnost predstavnika za pitanja koja su predmet postupka. Praksa je pokazala da umesto predstavnika klase, ključnu ulogu u postupku imaju advokati, a razlozi za ovakvo stanje stvari su finansijske prirode, jer će u krajnjem ishodu advokati ostvariti veću finansijsku korist u poređenju sa pojedinačnim pripadnicima klase.
Sudska praksa je u dužem vremenskom periodu lutala po pitanju toga da li i pod kojim uslovima presuda treba da obavezuje članove klase koji ne učestvuju u postupku. Kao najznačajniji precedent u ovom segmentu uređenja kolektivne tužbe smatra se slučaj Hansberry v. Le iz 1940. godine u kojem je Vrhovni sud naveo da obavezujuće dejstvo presude donete u postupku po kolektivnoj tužbi predstavlja dozvoljen izuzetak od opšteg pravila da presuda može obavezivati samo ona lica koja su učestvovala u postupku. Danas se čini kao nespornim opšte pravilo da presuda doneta u postupku po kolektivnoj tužbi obavezuje i odsutne pripadnike klase, ukoliko nisu iskoristili pravo opt-out, ali ipak ono nije bez izuzetka. Odsutnim članovima klase se omogućava oslobađanje od obavezujućeg dejstva presude, ukoliko u postupku koji sami pokrenu dokažu da njihovi interesi nisu bili adekvatno zastupani.
Autori:
Jovana Veličković
Nikola Ivković
