Presuda Evropskog suda pravde („ESP“) iz novembra ove godine značajno je podigla pažnju na pitanje usklađenosti proklamovanih osnovnih ljudskih prava sa postojanjem javnih registra stvarnih vlasnika, dostupnih svim zainteresovanim licima („Presuda“).
Naime, u skladu sa četvrtom direktivom protiv zabrane pranja novca i finansiranja terorizma („Četvrta AML direktiva“), sve zemlje članice Evropske unije bile su u obavezi da registre stvarnih vlasnika kompanija koje posluju na njihovim teritorijama učine javnim, tako da im može pristupiti bilo koje lice koje ima „legitimni interes“. U skladu sa time, Luksemburg je 2019. godine doneo zakon koji potvrđuje ovu direktivu i uspostavio registar stvarnih vlasnika, koji je sadržao informacije o imenima, nacionalnosti, datumu i mestu rođenja te mestu prebivališta stvarnih vlasnika, a koji je bio u potpunosti javan. Imajući u vidu da pojam „legitimni interes“ nije tumačen striktno, registrima je moglo da pristupi svako zainteresovano lice.
Ipak, u novembru ove godine, zakonitost ovakve obaveze država članica postavio se kao pitanje podnošenjem zahteva luksemburškom sudu da se ograniči obim informacija dostupnih široj javnosti od strane jedne od luksemburških kompanija i njenog stranog vlasnika. Nakon ovakvog zahteva, koji je odbijen, usledila je tužba sudu koja je rezultirala obraćanjem ESP-u sa zahtevom da odluči o validnošću Četvrte AML direktive, i to u svetlu odredaba Povelja Evropske unije o temeljnim pravima („Povelja“).
ESP je odlučio da je dostupnost svih informacija o stvarnim vlasnicima svakom zainteresovanom pojedincu nezakonita, naročito ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da nije moguće identifikovati (ili je veoma teško identifikovati) lica koja pristupaju registrima. Sud je odlučio da se to kosi sa osnovnim pravima na privatni život i zaštitu ličnih podataka koje propisuje Povelja, te je zauzet stav da pojam „legitimnog interesa“ treba tumačiti oprezno. U skladu sa time, tumačenje Presude je takvo da legitimni interes treba da se dokaže. Suština je da države članice pristup informacijama o stvarnim vlasnicima omoguće kroz kanale koji će omogućiti da se lakše utvrdi ko pristupa informacijama sadržanim u pomenutim registrima. Na primer, kroz online registraciju i / ili plaćanjem određene naknade.
U skladu sa Presudom, zemlje članice počele su da uklanjaju sajtove na kojima se nalaze online registri stvarnih vlasnika. Iako je ovakva odluka gotovo sigurno adekvatna i u korist zagarantovanih osnovnih ljudskih sloboda, ostaje nam da vidimo da li će ona da potkopa EU standarde koji se odnose na pranje novca i finansiranje terorizma. Treba imati u vidu da se ovi standardi zasnivaju na potpunoj transparentnosti kao jednom od principa za koji se smatra da direktno utiče na smanjenje rizika od narušavanja monetarnog sistema zemalja kroz pranje novca i finansiranje terorizma.
Kako je ova oblast uređena u Srbiji? Naime, registracija i objavljivanje stvarnih vlasnika je regulisana Zakonom o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika („Zakon“) koji je stupio na snagu 8. juna 2018. godine. Njime je uvedena jedinstvena, centralna, elektronska baza podataka koju vodi Agencija za privredne registre Republike Srbije o fizičkim licima koja su stvarni vlasnici pravnih lica, te je propisano da se ovi podaci moraju redovno ažurirati pod pretnjom prekršajnih i novčanih kazni.
Kako Srbija još uvek nije zemlja članica, predmetna Presuda nas ne obavezuje. Međutim, očekivano je da će i nadležni organi u Srbiji ovu Odluku detaljno razmotriti i to iz dva razloga – zbog toga što direktno ukazuje na potencijalni propust u propisu koji utiče na sigurnost monetarnog sistema Srbije, Zakona o zabrani pranja novca i finansiranju terorizma, a koji je direktno harmonizovan sa propisima Evropske Unije u ovoj oblasti, što uključuje Četvrtu AML direktivu, kao i zbog činjenice da je Srbija potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja je poslužila kao osnov za izradu Povelje.
Autori: Teodora Ristić, Marko Đorđević
