Međunarodna tela, kao i države se sve više zalažu za odlučniju akciju u pogledu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i savesnog korporativnog upravljanja (ESG). Zbog toga kompanije sve češće razmatraju često promenljive faktore vezane za životnu sredinu i društvenu odgovornost i uključuju ih u svoje poslovne strategije. Shvatanje toga šta čini poslovni uspeh se promenilo, te se mora promeniti i način poslovanja. Međutim, postavlja se pitanje: šta je zapravo ESG? ESG je skup standarda koji usmeravaju korporativne politike kako bi bile u skladu sa konceptima održivog razvoja u oblastima životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja.
Da smo pre samo dvadeset godina pitali grupu ljudi iz poslovnog sveta šta misle da je glavni cilj poslovanja bilo koje firme – njena svrha – ta masa bi složno odgovorila: „maksimizacija bogatstva vlasnika i akcionara“. Ova mantra je bila odraz uticajne škole ekonomske misli, čija je dominacija poljem trajala nekoliko decenija, i zasnivala se na shvatanju da su finansijski rezultati jedino merilo poslovnog uspeha. Prema mišljenju vodećih ekonomista te liberalne škole, drugi ciljevi, na primer bavljenje širim društvenim temama, stvaraju nepotrebne troškove za firme i nisu u skladu sa glavnim poslovnim ciljevima. Po tom shvatanju, najbolji način da firme doprinesu svojoj sredini je kroz rast i postizanje sopstvenih finansijskih ciljeva. Razvoj i profit dovode do povećanja zaposlenosti, većih plata kao i razvoja pojedinaca. Šira društvena pitanja ne bi trebalo da se tiču kompanija, već su ona nešto o čemu bi neko drugi trebalo da vodi računa – države, neprofitni sektor, dobrotvorne organizacije i slične institucije. Ima smisla, zar ne?
Međutim, ovaj pristup se suočio sa značajnim izazovima uprkos činjenici da je ubrzana industrijalizacija dovela do mnogih dobrih stvari poput novih radnih mesta i ekonomskog rasta. U potrazi za profitom, firme, a naročito ekspanzivne multinacionalne kompanije, su sve češće uz prednosti industrijalizacije u vidu radnih mesta i ekonomskog rasta, stvarale i štetu zbog lošeg odnosa prema zaposlenima i poteza koji su štetili zajednicama i prirodnoj sredini. Isto tako, sve veća briga za stanje životne sredine i jači argumenti koji podržavaju hipotezu da je ljudska aktivnost uzrok globalnog zagrevanja, su doveli do većeg preispitivanja uloge korporacija i potrebe da se razume kako bi održivi razvoj trebalo da izgleda. Postalo je jasno da su zbog prevelikog fokusa na povećavanje profita korporacije odgovorne za stvaranje takozvanih eksternih troškova koje niko nije „pokrivao“. Konačno je postalo očigledno da poslovični „besplatni ručak“ ne postoji i da su promene neophodne.
Postalo je jasno da poslovanje kompanija ima širok uticaj, te da se one moraju ponašati odgovorno prema širokom spektru pojedinaca i grupa, kako internih tako i eksternih. Ovim shvatanjem je stvoren koncept „zainteresovanih strana“. Jedna od glavnih uloga menadžera postalo je razumevanje suprotstavljenih interesa i dovođenje istih u ravnotežu sa ključnim ciljevima poslovanja. Zahvaljujući delovanju sve moćnijih aktivističkih organizacija, neodgovorno i neetičko ponašanje velikih korporacija je sve češće bivalo kritikovano od strane svetskih medija, što je podiglo svest o ovim pitanjima i dovelo je do preoblikovanja javnog mnjenja širom sveta. Kompanije su počele da uviđaju višestruke i dugoročne posledice svojih nedela kroz okrnjenu reputaciju, što se nesumnjivo odražavalo i na njihove finansijske rezultate i cene njihovih akcija, to jest osnovne ciljeve njihovog postojanja. Tako su kompanije shvatile da je poslovni uspeh višedimenzionalan. Razumele su da uspeh zahteva sagledavanje nečeg šireg od finansijskih aspekata, to jest da podrazumeva davanje jednake pažnje i društvenim i ekološkim aspekatima poslovanja. Rođen je koncept „trojake dobiti“.
Inspirisani sličnim idejama, pokreti koji se zalažu za društveno odgovorne investicije (SRI) su počeli da ohrabruju investitore da ove faktore utkaju u funkcionisanje tržišta kapitala kroz praksu selektivnog investiranja, čiji je cilj bio da se tokovi kapitala usmere u odgovorne kompanije. Postao je popularan i model „socijalnih kompanija“, čiji su ciljevi prvenstveno usmereni ka ostvarenju određene koristi za društvo i koje dobit iz poslovanja reinvestiraju da služi dobrobiti zajednice.
Još jedan savremen izraz koji se koristi kao izraz koncepta zainteresovanih strana je društveno odgovorno poslovanje (corporate social responsibility ili CSR). Zagovornici CSR-a tvrde da društvo ne samo ima koristi od društveno odgovornih aktivnosti kompanija, već da ukoliko firme usvoje prakse CSR-a one imaju šansu da postanu profitabilnije baš zato što su društveno odgovorne. Mnoge velike kompanije su počele da objavljuju godišnje izveštaje o društveno odgovornom poslovanju, ističući važnost nefinansijskih faktora koji doprinose razvoju poslovanja. Međutim, kritičari i dalje tvrde da je CSR, kao skup dobrovoljnih aktivnosti, samo vid manipulacije javnosti kako bi korporacije koje su i dalje vođene profitom delovale društveno svesnije. Ova kontroverza je i dalje „živa“, iako su se argumenti za isplativost CSR koncepta pokazali validnim.
Ujedinjene nacije su 2005. godine u saradnji sa ključnim finansijskim institucijama istražile stvarnu važnost društvene odgovornosti iz ugla investitora. Izveštaj pod nazivom „Ko se brine, taj pobeđuje“ uveo je termin ESG ulaganje (zaštita životne sredine, društvena odgovornost i korporativno upravljanje – „Environmental, Social and Corporate Governance“) i pokazao da razmatranje ovih faktora pri donošenju odluka o ulaganju ima smisla i iz finansijske perspektive. Izveštaj je takođe dao preporuke koje su oblikovale agendu i podstakle razvoj ogromnog tržišta ESG investicija čija se vrednost danas procenjuje na 20 milijardi evra. Stoga je Američka komisija za hartije od vrednosti („SEC“) izjavila da smatra da su izveštaji ESG izuzetno relevantni, dok su se na globalnim finansijskim tržištima pojavili održivih indeksi, a specijalističke firme su uvele rangiranje kompanija na osnovu ESG. Ovakav razvoj situacije je podstakao zakonodavce i regulatorne vlasti da zauzmu normativan stav prema ovim pitanjima.
Zaista, goruća pitanja održivog razvoja su posljednjih godina značajno podstakla da se od samoregulacije i dobrovoljnih aktivnosti krene ka području zakona. Brojne države i institucije širom sveta donose obavezujuće propise na ovom polju, što će imati značajan uticaj na kompanije. Na primer, EU je usvojila širok spektar pravila koja regulišu ovu oblast, uključujući zahteve i standarde nefinansijskog izveštavanja, ESG merila, zahteve o izveštavanju za kompanije, preporuke o negovanju dugoročnog pristupa korporativnom upravljanju, usmeravanju tokova kapitala u održive ekonomske aktivnosti itd. Konačno, pravila sadržana u čuvenom Evropskom zelenom dogovoru („European Green Deal“) verovatno će uticati ne samo na kompanije u EU, već i na mnoge izvoznike u EU, ma gde se oni nalazili …
Iako pravno okruženje nije svuda isto, fokus na ESG je takav da se kompanije u sve globalizovanijem svetu moraju pripremiti za ono što je već nova realnost i razumeti mogućnosti i pretnje koje ovaj trend nosi. Uključivanje principa ESG u poslovne strategije postepeno postaje neophodnost za sve kompanije i važan faktor dugoročnog izgradnje održivog poslovnog uspeha.
Dakle, ako danas postavimo pitanje koja je glavna svrha poslovanja, verovatno ćemo dobiti čitav niz mnogo dužih i raznovrsnijih odgovora nego ranije, u vreme kada se svet bori sa suštinskim pitanjima razvoja i opstanka.
U narednim člancima naši stručnjaci će se pozabaviti detaljima ove veoma važne pravne oblasti i provesti nas kroz sve što je potrebno da znamo o tome.
