Poslanici Skupštine Republike Srbije su na sednici 18. marta usvojili Zakon o klimatskim promenama („Zakon“). Kako je navela ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović, „ovim zakonom potvrđeno je da su pitanja iz oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena konačno dobila zasluženo mesto u Vladi Srbije i da se nalaze visoko na lestvici prioriteta“.
Osnovni cilj je svakako smanjenje emisije gasova staklene bašte, budući da ubrzan razvoj tehnologije i međunarodne trgovine, dovode do toga da zagađujuće čestice, pre svega, gasovi staklene bašte (eng. Greenhouse Gasses – „GHG“), predstavljaju globalni problem.
Problem, ali i potrebu da se preduzmu izvesni koraci kako bi se ozbiljnijim poremećajima stalo na put, uvidele su i Ujedinjene nacije („UN“). Tako je 1991. godine na scenu stupila Okvirna konvencija UN o promeni klime („Okvirna konvencija UN“), koja je postavila kao cilj stabilizaciju koncentracija GHG i sprečavanje negativnih uticaja ljudskog delovanja na klimatski sistem. Kako bi se osigurala primena Okvirne konvencije, otišlo se i korak dalje, pa je usvojen i Kjoto Protokol uz Okvirnu konvenciju UN („Kjoto Protokol“) – ideja je bila da se obaveze iz Okvirne konvencije UN konkretizuju i da se kvantifikuju smanjenja koje industrijalizovane zemlje treba da ispune, dok su se manje razvijene zemlje obavezale da sprovode mere za smanjenje zagađenja. Iako je volja država da se stane na put klimatskim promenama bila uobličena u više međunarodnih instrumenata, najpoznatiji akt u ovoj oblasti je Sporazum o klimatskim promenama iz Pariza („Pariski sporazum“), kojim su se države saglasile da se prosečno povećanje temperature mora ne sme preći 2°C u odnosu na period pre industrijske revolucije.
Bitno je skrenuti pažnju na obaveze koje je Srbija preuzela u pogledu procesa pristupanja EU. Dakle, Srbija je u obavezi da primeni Pariski sporazum donošenjem zakona i strategije kojom će pokriti sva otvorena klimatska pitanja u skladu sa EU 2030 okvirom za politike u oblasti klime i energije.
Po inicijativi Evropske komisije i usvajanjem Zelene knjige u martu 2013. godine, Evropski savet je svojim zaključcima u oblasti klimatske i energetske politike do 2030. godine, usvojenim 24. oktobra 2014. godine, uspostavio Okvir klimatske i energetske politike EU do 2030. godine.
Pored obaveza propisanih ovim instrumentima, treba podsetiti da Srbija mora da ispunjava i svoje obaveze koje proizilaze iz njenog članstva u Energetskoj zajednici, kao i sve ostale obaveze kojima Srbija usklađuje svoj pravni okvir sa pravnim tekovinama EU u oblasti klimatskih promena, životne sredine i energije (EU Climate Law). Na poslednjoj sednici Ministarskog saveta Energetske zajednice 17. decembra 2020. godine, predviđen je plan za uvođenje novih obaveza koje bi obuhvatile Opšte smernice o ciljevima za 2030. godinu i klimatsku neutralnost radi usklađivanja država članica Energetske zajednice sa postavljenim ciljevima na polju smanjenja štetnih emisija.
Još jedan vrlo bitan instrument je Sofijska deklaracija o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan. Potpisivanjem ovog dokumenta 10. novembra 2020. godine, države potpisnice su se obavezale da vredno rade na tome da Evropa bude klimatski neutralna do 2050. godine. Države potpisnice su se obavezale da plaćaju takse na emisiju ugljenika i usklađivanje sa planom EU za trgovinu dozvolama za emisije. Upravo smo svedočili kraju treće faze sprovođenja koja je trajala do kraja 2020. godine, a nova faza će biti finalizovana 2030. godine. Potpuno dostizanje ciljeva ovom šemom je previđeno do 2050. godine.
Pored ovoga, Srbija primenjuje i Smernice za implementaciju Zelene agende za Zapadni Balkan (Guidelines for the Implementation of the Green Agenda for the Western Balkans). Cilj ovih Smernica jeste smanjenje emisija za 55%, pri čemu su zvaničnici Srbije istakli da će do 2030. godne emisija gasova biti smanjena za od 33,3%, pa možemo zaključiti da je Srbija posvećena postepenom ostvarivanju navedenih ciljeva.
Ovom prilikom posvećujemo pažnju i Mehanizmu za prekogranično prilagođavanje ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM). EU je uložila značajne napore da do 2050. godine postane klimatski neutralna. Ovi napori bi mogli biti ugroženi prebacivanjem industrije sa višim stepenom emisije GHG u zemlje čiji propisi su manje strogi u pogledu granica tih emisija. U tom slučaju emisija GHG na globalnom nivou ne bi bila redukovana. Iz navedenih razloga, EU je pokrenula inicijativu za uspostavljanje mehanizma pomoću kojeg bi ovaj problem rešila – EU Green Deal (Carbon Border Adjustment Mechanism).
Za razliku od Sporazuma iz Pariza, Zakon ne govori izričito o kvalitativnim ciljevima ograničenjima emisije koji bi, u konkretnom slučaju, Srbija trebalo da postigne.
To će biti jedan od zadataka Strategije niskougljeničnog razvoja („Strategija“), koja će biti doneta za period od najmanje 10 godina. Strategija će sadržati različite pravce niskougljeničnog razvoja, koji će biti obrađeni kroz opšte i posebne ciljeve koji se žele postići, mere koje su neophodne za dostizanje ciljeva i procene benefita i troškova pravaca niskougljeničnog razvoja.
Za sada, politike i mere koje Zakon predviđa su:
Konkretne promene i punu implementaciju Zakona možemo očekivati usvajanjem Strategije, Akcionog plana i Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove.
Usvajanjem Zakona, Srbija je potvrdila nedvosmislenu opredeljenost za dalji ekonomski rast na osnovu smanjenja emisija GHG. Ekonomski rast i investicije uz smanjenje emisija GHG će vrlo brzo postati zahtev međunarodnog tržišta. Ispunjenjem obaveza preuzetih međunarodnim sporazumima i prelaskom na zelenu i cirkularnu ekonomiju, Srbija će dugoročno postići i veću konkurentnost privrede.
