Već dugi niz godina gledanje filmova i serija prelazi na različite internet platforme, dok se autori pitaju gde su u svemu tome njihova autorska prava. Relevantne odgovore na to pitanje bi trebalo da pruži Zakon o autorskom i srodnim pravima („ZASP“) koji je počeo da se primenjuje pre više od 11 godina, i to u periodu kada su u Srbiji već masovno počele da se koriste različite platforme za razmenu podataka. Danas, kada je prenos podataka mnogo brži, a računarska tehnologija mnogo naprednija, ZASP i dalje ne uspeva da nedvosmisleno odgovori novim izazovima koji se pojavljuju, a kako bi zaštitio autore.
Autorsko pravo u svom najopštijem smislu pripada dizajneru, programeru koji je sačinio računarski program, kompozitoru, to jest, svakom fizičkom licu koje stvori autorsko delo.
Međutim, šire posmatrano, osim autorima, pravo intelektualne svojine koristi društvu u celini. Osim interesa autora da u što većoj meri uživaju koristi od svog kreativnog rada, postoji i njemu suprotan interes – želja zajednice da konzumira sadržaj bez plaćanja naknade. Može se reći i da čitave grane privrede svoje postojanje duguju autorskom pravu, dok u međuvremenu, mnogi smatraju da je potpuno normalno da „skinu“ film sa interneta i gledaju ga na svom računaru.
Kako bi pomirili suprotstavljene interese i uspostavili balans tako da autori uživaju moralna i imovinska prava, a da pritom zajednica ne izgubi interesovanje za dela koja su zaštićena autorskim pravom, zakonodavstva širom sveta propisala su određena ograničenja.
Internet i razvoj informacionih tehnologija omogućili su da se autorsko delo umnožava na više načina, pa je potrebno da se pravila o imovinskopravnim ovlašćenjima tumače mnogo šire, u odnosu postojeća koja podrazumevaju da autor može da zabrani trećim licima da umnožavaju njegovo delo. Na primer, umnožavanjem bi se smatralo i preuzimanje autorskog dela sa interneta, ili, pak, pristup autorskom delu prilikom pretraživanja, jer sve ove radnje zahtevaju privremeno čuvanje na RAM memoriji računara. Svaki oblik iskorišćavanja dela u smislu ZASP bez saglasnosti autora i bez plaćanja naknade jednak je povredi autorskog prava. Ako imamo u vidu moguće načine na koje se može pristupiti autorskim delima, jasno je da povredama prava autora u ovom smislu praktično veoma teško ući u trag.
Status i pravna priroda torrent platforme
Jedan od poznatijih načina za razmenu podataka jesu torrent platforme koje omogućavaju da se datoteka preuzima u fragmentima sa računara nekoliko različitih „izvora“ istovremeno. Izvore, tj. takozvane seeder-e predstavljaju drugi korisnici torrent platforme koji na računaru drže datoteku. Kada se datoteka preuzme, dobija se odgovarajući format i sadržaj je spreman za gledanje i/ili slušanje.
Jasno je da je veliki procenat seed-ovanog sadržaja upravo sačinjen od zaštićenih dela, pa je pitanje koje se nameće – na koji način će se sada tumačiti opseg ovlašćenja autora ovakvih dela?
Pitanje koje se u ovom slučaju nadalje postavlja jeste priroda torrent platformi, budući da one, same po sebi, ne „skladište“ datoteke. Ipak, ove platforme predstavljaju skretničare i upućuju korisnike na adrese gde mogu da pronađu i preuzmu sadržaj. Da li činjenica da platforma sadrži magnetni link implicira neovlašćeno činjenje dela dostupnim javnosti?
Autori širom sveta računaju na prošireno tumačenje pravila, zbog čega je ubrzo nastupila bujica sporova zbog (mogućih) povreda autorskog prava. Jedan od najpoznatijih sporova u ovoj materiji desio se u Holandiji, pred čijim sudovima je trajao punih pet godina, dok se Vrhovni sud Holandije nije obratio Sudu pravde Evropske unije.
Težnji za širim tumačenjem pravila, konkretno, Direktive EU o informacionom društvu nije odoleo ni Sud pravde Evropske unije, kada je u predmetu C-610/15 Stitching Brein vs Ziggo BV rezonovao da operatori The Pirate Bay vrše povredu autorskog prava, i to prava na saopštavanje dela javnosti. Sud pravde Evropske unije, u odluci donetoj 2017. godine, zaključio je da, iako operatori platforme The Pirate Bay nisu neposredno postavili sadržaj na internet, ipak jesu odgovorni za povredu autorskog prava. Međutim, kako je Sud pravde Evropske unije branio zauzet stav?
Obrazloženje (ni)je bilo jednostavno – operatori su uticali na sadržaj koji se može naći na platformi tako što su omogućili pretraživanje dela prema kategoriji, te operatori platforme na brojne druge načine utiču na to šta će se naći na njoj. Prema stavu Suda pravde Evropske unije, navedeno ukazuje na to da su operatori znali ili morali da znaju da se zaštićeni sadržaj indirektno „nalazi“ na platformi, te da je posredi povreda autorskog prava.
Internet platforme za gledanje sadržaja
Internet platforme za gledanje sadržaja funkcionišu na sličan način kao torrent platforme kombinujući torrent i streaming. U tom smislu, kada korisnik želi da uživa u određenom (zaštićenom) sadržaju, pristupa platformi, ali se time sadržaj ne skladišti u memoriji računara kao što je to slučaj sa preuzimanjem torrent datoteka, već se privremeno beleži u memoriju računara i nestaje onog momenta kada korisnik izađe sa platforme.
Ipak, ni ovakve razlike ne spasavaju operatore internet platformi od odgovornosti. Glavni argument odbrane operatora internet platformi za gledanje i praćenje sadržaja jeste da oni ne dele sadržaj niti vrše hosting, već samo dele informacije, kao što to, na primer, čine programi za pretraživanje, kao što su Yahoo i Google.
Radi izbegavanja neprekinutog lanca „prebacivanja“ odgovornosti, američka sudska praksa razvila je tzv. princip navođenja. Ukoliko platforma izričito i neposredno navodi korisnika da vrši povredu autorskog prava, odgovor je jasan – postoji odgovornost operatora za povredu autorskog prava. Na primer, ukoliko platforma svojim korisnicima izričito nudi pristup zaštićenim filmskim delima, jasno je da je za povredu autorskog prava odgovoran operator platforme za gledanje sadržaja.
Pored stream-ovanja sadržaja, internet platforme neretko sadrže puka uputstva, linkove, članke koji upućuju korisnika platforme kako se određeni program koristi, a kako bi mogao da pristupi (zaštićenom) sadržaju. Vrhovni sud Danske odgovara – postavljanje ovakvog sadržaja na platformu takođe predstavlja povredu autorskog prava, u odluci koja je doneta početkom ove godine. U ovom predmetu, tuženi je bio operator Popcorntime.dk platforme, a branio se pravom na slobodu izražavanja, koja je garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Vrhovni sud Danske nije uvažio argumentaciju tuženog, već je ipak zaključio da je ovakvim postupanjem učinjena povreda autorskog prava, jer su mnogi korisnici koristili program Popcorn Time kome su pristupali i upravljali u skladu sa uputstvima i da korišćenje takvog softvera, samo po sebi, uključuje povredu autorskog prava.
Zaključak
Iako ni torrent, ni platforme za gledanje sadržaja ne sadrže datoteke, može se reći da evropski sudovi u većini slučajeva ne gledaju blagonaklono na postojanje pomenutih platformi. Sa njihove tačke gledišta – operator platforme zna ili mora da zna da će njegova platforma direktno ili indirektno dovesti korisnika do dela, tako da će korisnik delo uživati neovlašćeno.
Iako srpski sudovi nisu bliski sa ovom vrstom sporova, ipak se može očekivati da će sudije odgovarajuće odredbe ZASP tumačiti ekstenzivnije, a kako bi se razrešile sporne situacije u praksi i propis primenio u skladu sa svojom svrhom, a to je – kompromisna zaštita stvaralačkog rada i interesa zajednice da se što veći broj autorskih dela uživa bez naknade. Drugi cilj je svakako obezbeđivanje nivoa zaštite intelektualne svojine koji je sličan nivou zaštite koji postoji u zemljama Evropske unije, na šta se Srbija obavezala potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
