Kao što već znate, naš posao je da vam na različite načine prenesemo vesti o, pre svega, neobičnim i zanimljivim slučajevima. Međutim, ovaj je broj jedan. Pritom, ne mislimo da je najskoriji, naprotiv, ovaj slučaj je započet još pre 10 godina, ali je broj jedan u pogledu originalnosti. Ono što ćete pročitati u nastavku je verovatno jedna od najflagrantnijih „zloupotreba dominantnog položaja“ ikada.
Pozadina ove priče jeste poslovni odnos na Baltiku koji se odigrao između Litvanske železnice („LŽ“), državne železničke kompanije u Litvaniji odgovorne za železničku infrastrukturu i železnički transport, i AB Orlen Lietuva („Orlen“), kompanije u potpunom vlasništvu PKN Orlen, poljske naftne kompanije i ključnog komercijalnog kupca LR-a. Oni su zaključili ugovor koji se posebno odnosio na transport naftnih proizvoda iz velike rafinerije u vlasništvu Orlena koja se nalazi u Bugeniai-u, na severozapadu Litvanije, blizu granice sa Letonijom, do litvanske luke Klaipėda za dalji transport tih proizvoda u zapadnu Evropu.
Problemi su nastali 2008. godine kada je Orlen istraživao mogućnost prebacivanja svog poslovnog prekomorskog izvoza iz Klaipėda-e u luke Rige i Ventspils-a u Letoniji i poveravanja transport svojih proizvoda iz rafinerije Bugeniai u Latvijas dzelzceļš, nacionalnu železničku kompaniju Letonije („LDZ“). Naizgled je sve izgledalo u redu, ali reakcija na Orlenovu odluku bila je bez presedana iz perspektive zaštite konkurencije. LR je demontirao 19 kilometara deonice pruge koja je povezivala Litvaniju i Letoniju, blizu Orlenove rafinerije, bez namere da je u skorije vreme popravi. Razlog je bio očigledan… Nakon ovog „demontiranja“, Orlen je bio primoran da napusti svoje planove da koristi usluge LDZ-a i umesto toga koristi značajno duži put do Letonije.
Skoro dve godine kasnije, Evropska komisija („Komisija“) primila je inicijativu koju je Orlen podneo protiv LR. Od tog trenutka do kraja 2015. godine, Komisija je izvršila inspekcije, pokrenula postupak, usvojila i poslala Obaveštenje o bitnim činjenicama LR-u na koje je LR odgovorio 2. decembra 2015. godine. Konačno, Komisija je 2017. donela očekivanu odluku: “Komisija je zauzela stav da je litvanska železnička kompanija u državnom vlasništvu, AB Lietuvos geležinkeliai, zloupotrebila dominantan položaj kao subjekt kome je poveren nadzor nad železničkom infrastrukturom, time što je uklonila deo pruge koja vodi od Litvanije do Letonije, i time sprečila da letonska kompanija uđe na litvansko tržište. Komisija je izrekla novčanu kaznu i naredila da se prekine sa zloupotrebom.”
Prošlog meseca, Opšti sud Evropske unije („Sud”) je potvrdio odluku Komisije. Jedina razlika između ove dve odluke je u visini novčane kazne. Sud je doneo odluku da se njen iznos smanji sa 27.873.000 evra na 20.068.650 evra.
Član 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije („UFEU”) zabranjuje svaku zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu. Nekoliko stvari treba posebno naglasiti. Prvo, imati dominantan položaj nije samo po sebi nedozvoljeno. Stoga, LŽ ne krše zakon samom činjenicom da imaju dominantan položaj. Drugo, iako ima dominantan položaj, EU propisi im ne zabranjuju da učestvuju u tržišnoj utakmici pod uslovima koji važe za sve. Treće, kao subjekt koji ima dominantan položaj na litvanskom tržištu, LŽ ima posebnu odgovornost prema zaštiti konkurencije. Ta posebna odgovornost se sastoji u uzdržavanju od svih postupaka koji mogu ugroziti konkurenciju.
Imajući u vidu sve napred navedeno, jasno je za šta se LŽ optužuje. Preciznije, LŽ je optužen da je uklanjanjem 19km šina, bez opravdanog razloga, narušio konkurenciju na tržištu zloupotrebom svog dominantnog položaja. Član 102 UFEU je kontroverzan zato što većina slučajeva potencijalne zloupotrebe dominantnog položaja imaju ambivalentne posledice na konkurenciju. U prevodu, nije lako kvalifikovati postupke različitih kompanija kao zloupotrebu ili ne. Međutim, u ovom slučaju, situacija je kristalno jasna, kao što su to utvrdili i Komisija i Sud.
Ovaj slučaj otvara jedno interesantno pitanje – da li uopšte treba da analiziramo efekte radnji koje je preduzela železnica Litvanije? Drugim rečima, da li se radi o zloupotrebi po cilju čija je namera da se naruši konkurencija?
Naime, kada neka radnja nema drugu svrhu osim da eliminiše konkurente, ne postoji razlog da se dokazuju negativni efekti na konkurenciju.
Uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, teško možemo naći razlog koji opravdava puko uklanjanje železničkih šina i braniti stav da cilj uklanjanja nije eliminacija konkurenata. Stoga, zašto bi postojala potreba da se analiziraju posledice takvih postupaka po konkurenciju.
Autori: Miloš Brkić i David Spaić
