Digitalna imovina. Donekle kontradiktoran pojam, ali digitalna tehnologija je za kratak period dovela u pitanje milenijumsko pravno poimanje imovine kao nečeg isključivo materijalnog. To i ne bi bilo toliko interesantno da takva digitalna imovina ne može dobiti i svoju finansijsku transformaciju – novac. „Rudarenje“ i kriptovalute su termini koji već godinama unazad pune novinarske stupce a u oči najviše upada upravo njihova novčana vrednost. Iza ovih pojmova se krije pravno neregulisano poslovanje koje kreira značajno bogatstvo pojedinaca koji, pa skoro jednostavno, sede za kompjuterom. Očekivano, lampice regulatora su počele da se pale. Razloga su dva – otklanjanje pravne neizvesnosti i, naravno, oporezivanje. A kao proizvod upaljene lampice – dobijen je Zakon o digitalnoj imovini.
Novi Zakon o digitalnoj imovini („Zakon“) stupio je na snagu 29. decembra 2020. godine. Međutim, njegova primena je odložena za 6 meseci. očigledno radi izrade podzakonskih akata i uputstava, i pripreme kako nadzornih tela, tako i subjekata na koje će se Zakon primeniti. U načelu, Zakon uvodi tržište digitalne imovine, omogućava korišćenje iste u pravnom prometu, ali takođe stvara pravni osnov za oporezivanje poreskim zakonima.
Prema Zakonu, digitalna, odnosno virtuelna imovina je zapis vrednosti, koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati ili koristiti u svrhu ulaganja. Uvodi se načelo tehnološke neutralnosti, po kojem se primena Zakona odnosi na bilo koju vrstu digitalne imovine, nezavisno od tehnologije na kojoj je zasnovana. Cilj je da primena Zakona bude sveobuhvatna. Ipak, digitalni zapisi zakonskih sredstava plaćanja (kao što je budući digitalni evro), ne potpadaju pod pojam digitalne imovine.
Poslovanje u vezi sa uslugama koje se tiču digitalne imovine dozvoljeno je domaćim i stranim fizičkim ali i pravnim licima, kao i preduzetnicima. Nadzor nad primenom ali i donošenjem podzakonskih akata je poveren Narodnoj banci Srbije i Komisiji za hartije od vrednosti.
Zakon uvodi primarno (izdavanje digitalne imovine) i sekundarno tržište tj. trgovanje digitalnom imovinom. U tom kontekstu, Zakon oponaša Zakon o tržištu kapitala. Kod izdavanja digitalne imovine, nalik prospektu, uvodi se tzv. Beli papir, dokument koji izdavalac digitalne imovine mora da objavi pre izdavanja digitalne imovine. Kao i kod prospekta, cilj izdavanja Belog papira je informisanost imalaca ili korisnika, u pogledu izdavaoca, digitalne imovine i povezanih rizika, a radi donošenja pravilne finansijske odluke o ulaganju u predmetnu digitalnu imovinu. Izdavanje inicijalne ponude je moguće i bez Belog papira, ali samo izuzetno i u zakonom nabrojanim slučajevima. U okviru sekundarnog tržišta, omogućeno je trgovanje preko platforme, OTC-a kao i putem tzv. pametnih ugovora.
Kao što se može zaključiti iz već navedenog, jedna od osnovnih stavki koju ovaj Zakon zahteva prilikom poslovanja sa digitalnom imovinom je transparentnost, kako prema korisnicima, tako i prema nadzornim telima. U tom kontekstu, propisano je da privredna društva koja se bave poslovanjem u vezi sa digitalnom imovinom ne smeju nikako dovoditi korisnike ili potencijalne korisnike u zabludu u pogledu ovih sredstava, bilo kroz marketing, bilo kroz neadekvatno pružanje informacija.
Kako Zakon uvodi svojevrsno finansijsko tržište digitalne imovine, to isti sledstveno uvodi i pravila o zabrani zloupotrebe insajderskih informacija i sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
Interesantno je napomenuti i to da Zakon dozvoljava zasnivanje založnog i fiducijarnog prava na digitalnoj imovini. Ovo je jedan od prvih novijih zakona koji izričito regulišu fiduciju, za koju se već decenijama vodi debata o pravnoj dozvoljenosti.
U pogledu kriptovaluta, Zakon ukazuje da je reč o valutama koje nisu vezane za Centralnu banku, već da su isključivo fizička i pravna lica ona koja ih prihvataju kao sredstvo razmene. Svest o finansijskoj volatilnosti digitalne imovine (u prvom redu kriptovaluta) je doneo zakonsku zabranu finansijskim institucijama pod nadzorom Narodne banke Srbije-a da vrše bilo kakve usluge u vezi sa njima, da ih imaju u svojoj imovini i drugo. Izuzetak je učinjen u odnosu na banke kojima je dozvoljeno da vrše usluge u vidu čuvanja kriptografskih ključeva. Posebno je naglašena i zabrana svih pomenutih finansijskih institucija da prihvataju digitalnu imovinu kao sredstva obezbeđenja, što ograničava mogućnost korišćenja zaloge na digitalnoj imovini kao sredstva obezbeđenja kredita.
U pogledu rudarenja ili mining-a kriptoimovine, koja u današnje vreme izaziva sve veću pažnju “digitalne” zajednice, Zakon navodi da je isto dozvoljeno ali ga ostavlja van svog okvira. Donekle specifično rešenje, obzirom da mnogi pravni sistemi zabranjuju rudarenje kriptovaluta.
Sa aspekta poreza, Zakon je postavio pravni osnov za oporezivanje odgovarajućim poreskim zakonima. Tako, skoro istovremeno sa donošenjem Zakona, digitalna imovina je obuhvaćena kapitalnim dobicima i gubicima iz Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o porezu na dobit pravnih lica, a takođe je postala predmet oporezivanja kod nasleđa i poklona.
Lukrativno poslovanje kriptovalutama je u Srbiji dobilo svoj pravni okvir. Neophodnost ovakvog zakona je jasna – finansijski aspekt trgovanja digitalnom imovinom je postao vidljiv, te uključivanje sve više učesnika u ovakvo tržište zahteva pravno regulisanje, prvenstveno radi zaštite tržišta novca i stabilnosti finansijskog sistema. Ali zakonodavac je otišao i dalje od toga u želji da razvije uređeno tržište digitalne imovine. Ostaje da se vidi kako će se ovaj zakon zaista primeniti i kakve će efekte imati u praksi.
Autori> Miodrag Jevtić, Mina Kuzminac i Teodora Ristić
