Veštaci u arbitražnim i parničnim postupcima imaju zadatak da pomognu arbitru, odnosno sudiji, u složenim pitanjima specifičnim za određenu struku. Učešće veštaka u postupku je od izuzetne važnosti upravo zbog stručnog znanja koje poseduju. Veštaci doprinose pravilnom utvrđivanju činjeničnog stanja, budući da sam tribunal često ne poseduje neophodno znanje iz određene oblasti. Čak i u slučaju kada neki od arbitara ili sudija poseduju stručno znanje, učešće veštaka svakako nije suvišno jer se njihovim izjašnjenjem dodatno razjašnjava sporno pitanje.
Jedna od nedoumica u vezi sa veštacima jeste da li (i ukoliko je odgovor potvrdan, u kojoj meri) oni treba da budu nezavisni i nepristrasni. U tom smislu, važno je napraviti razliku između veštaka koje imenuje sam tribunal, odnosno sud, i veštaka koje predlože stranke u postupku. Kada je reč o veštacima koje imenuje donosilac odluke u postupku, oni treba da budu u potpunosti nepristrasni i nezavisni. Stepen nezavisnosti i nepristrasnosti koji se zahteva od ove grupe veštaka neretko se poistovećuje sa stepenom koji se zahteva od samih arbitara, odnosno članova sudskog veća, što je najviši stepen nezavisnosti i nepristrasnosti.
Situacija je u znatno većoj meri sporna kada je reč o veštacima koje nominuju stranke u postupku.
Različita pravila koja se primenjuju u arbitražnom postupku, kao što su LCIA arbitražna pravila, AAA pravila, UNCITRAL arbitražna pravila itd., ne sadrže ili veoma šturo regulišu položaj veštaka koje nominuju stranke. Na primer, kada je reč o LCIA arbitražnim pravilima (London Court of International Arbitration Rules) u članu 21. se izričito reguliše položaj veštaka imenovanih od strane tribunala. S druge strane, veštaci koje imenuju stranke, na nekoliko mesta se pominju samo u kontekstu toga da su dokazno sredstvo. Time se priznaje mogućnost da ova vrsta veštaka učestvuje u postupku, ali se ne precizira da treba da budu nepristrasni i nezavisni. Stoga je neophodno vući paralele, praviti analogije i na druge dovitljive načine pokušati odrediti nezavisni i nepristrasni položaj ove grupe veštaka.
Srpski Zakon o sudskim veštacima zahteva od svakog veštaka da veštačenje obavlja savesno, stručno i nepristrasno. Međutim, pojam nepristrasnosti se dalje ne precizira. Praktični problem pristrasnog mišljenja veštaka je u tome što mu se pridaje veliki značaj i težina pri donošeju konačne arbitražne ili sudske odluke. Stoga pristrasnost veštaka, bilo u arbitražnom ili parničnom postupku, može imati izuzetno negativne posledice i dovesti do donošenja pogrešne odluke.
Postoje različiti teorijski stavovi povodom toga da li je položaj veštaka, kada je reč o stepenu nezavisnosti i nepristrasnosti, sličniji svedocima, veštacima koje imenuje tribunal ili pak zastupnicima stranaka?
Odgovor na ovo pitanje je dodatno otežano za veštake koje imenuju stranke, zbog postojećeg raskoraka između onoga „što bi trebalo“ i onoga što se zapravo događa u praksi. Veoma je čest teorijski stav da, iako veštaka imenije stranka, njegova primarna dužnost ostaje prema tribunalu. Prema ovom shvatanju, uloga veštaka bi se obesmislila, ako bi oni uvek i nužo davali stručno mišljenje u korist stranke koja ih je angažovala. S druge strane, postoji stav da je nemoguće očekivati nezavisnost i nepristrasnost veštaka kog angažuje jedna od stranaka. Postoji i treća grupa istomišljenika koji smatraju da bi ispravno bilo da veštak, bez obzira na to ko ga je angažovao, na prvom mestu pomogne tribunalu, ali prihvataju da je ovo u velikom raskoraku s realnošću i da ne može biti očekivano u praksi.
Nedoumice oko učešća veštaka u postupku vezuju se i za sam razlog imenovanja veštaka. Prilikom imenovanja veštaka, mora se voditi računa o tome da li stranka ima neki „skriveni motiv“, kao na primer odugovlačenje postupka. Međutim, budući da strakna ima pravno da imeuje veštaka i predstavi svoj slučaj na najbolji mogući način, tribunalu i sudu su vezane ruke i u slučaju zloupotrebe.
Odsustvo nezavisnosti i nepristrasnosti veštaka, kao i zloupotreba njihovog imenovanja tokom postpupka, u praksi može dovesti do donošeja neispravne odluke. S druge strane, ukoliko se veštaku ne dozvoli da iznese svoje mišljenje, stranka može da se žali da joj je povređeno pravo na predstavljanje svog slučaja i da traži poništaj odluke, odnosno da se doneta odluka ne prizna i ne izvrši. Član V stav 1 (b) Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka navodi upravo nemogućnost stranke da predstavi svoj slučaj, kao jedan od razloga da se odluka ne prizna i ne izvrši . U skladu s tim, isključenje veštaka iz postupka, bez obzira na stepen nezavisnosti i nepristrasnosti, smatra se čak u izvesnoj meri „rizičnim“ s obzirom da može da dovede u pitanje samu arbitražnu ili sudsku odluku.
Najbolji mogući scenario jeste da veštak ispuni svoju primarnu dužnost prema tribunalu. Međutim, čak i kada je mišljenje veštaka u velikoj meri pristrasno, pravo stranke da predstavi svoj slučaj mora biti ostvareno. a rizik procene preuzima donosilac odluke, bilo sudja ili arbitar.
Autori: Danica Misojčić i Mina Kuzminac