Programiranje predstavlja kreativni proces pisanja određenog skupa znakova, koji, u određenoj kombinaciji, predstavljaju uputstvo računaru da izvrši određenu radnju. Da bi računar „prepoznao“ uputstvo, programer mora da bude što detaljniji i precizniji u pisanju konkretnog uputstva. Računarski program se sastoji iz skupa instrukcija, te je, sledstveno tome, potrebno da se napiše veliki broj uputstava.
Najstariji računarski sistemi nastali su u prvoj polovini prošlog veka, koji su bili mehaničkog ili elektromehaničkog tipa. Da bi se uneo novi program ili da bi se izmenio postojeći, ukoliko je to bilo uopšte moguće, bilo je potrebno da se električni releji povežu na konfiguraciju koja bi odgovarala traženom poslu. Međutim, razvoj računarskih sistema doneo je sa sobom i velike promene na polju programiranja. U tom smislu, podešavanje računara i zadavanje komandi za izvršavanje zadataka ne čini se više mehaničkim povezivanjem određenih sklopova, već je potrebno napisati željeno uputstvo. Da bi programer komunicirao sa računarom, on to mora da napiše uputstvo na programskom jeziku „višeg nivoa“, a koje se dalje pomoću posebnih programa-prevodilaca (eng. compiler) prevode na mašinski jezik sastavljen od binarne azbuke (nula i jedinica). Tek tada računar i definitivno može da izvrši radnju koja se od njega traži napisanim uputstvom.
Pomenuta relacija mašinskog jezika i programskih jezika višeg nivoa, može se posmatrati i sa aspekta kodova – kod napisan na mašinskom jeziku je objektni kod, dok kod napisan na nekom od programskih jezika višeg nivoa predstavlja izvorni kod.
Zanimljiv je sklop različitih tehnologija koji stoji iza ekrana naših računara, ali još je zanimljivije gledište koje pravo intelektualne svojine zauzima u vezi sa računarskim programima.
Zakonodavci širom sveta su imali u vidu rastući značaj ove vrste tehnologije, te se sve više pažnje poklanjalo pravnom regulisanju zaštite računarskih programa, kako bi se pružila odgovarajuća sigurnost i podsticaj pojedincima da daju svoj doprinos. Države, odnosno grupe država donosile su svoje zbirke propisa, i u skladu sa tim kojoj pravnoj tradiciji pripadaju, zakonodavci različitih zemalja i organizacija su imali različite ideje o tome koji je najbolji način pružanja zaštite. Najvažniji dokument u ovoj oblasti svakako je Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine („TRIPS“) koji u članu 10. definiše da se računarski programi, bilo u izvornom ili u izvršnom kodu štite kao književna dela na osnovu Bernske konvencije. Evropski zakonodavac je takođe smatrao da se odgovarajuća zaštita pruža autorskim pravom. Na nivou Evropske Unije, prvi propis koji je donet a koji se pozabavio ovim problemom bila je Direktiva 91/250 EC („Direktiva“) doneta 1991. godine. Ova Direktiva zamenjena je, 18 godina kasnije, Direktivom 2009/24 EC. Član 1. stav 1. Direktive propisuje da države članice štite računarske programe autorskim pravom kao književna dela u smislu Bernske konvencije za zaštitu književnih i umetničkih dela. Budući da je reč o direktivi, računarski program se štiti autorskim pravom kao književno delo u svim državama članicama EU.
Ovaj način razmišljanja primenio je i srpski zakonodavac, propisujući zaštitu računarskih programa Zakonom o autorskom i srodnim pravima (“ZASP”). Članom 2. stavom 2. tačkom 1. ZASP propisuje da se autorskim delom smatraju pisana dela, gde ZASP uključuje računarske programe u bilo kojem obliku njegovog izražavanja (izvorni ili objektni kôd).
Kao što nije lako napraviti računarski program, isto tako nije jednostavno formulisati pravnu normu koja pruža delotvornu autorskopravnu zaštitu i nedvosmisleno uputstvo sudiji kako da reši spor u slučaju eventualne povrede autorskog prava na računarskog programu. Postavlja se pitanje da li bi prilikom zaštite prava trebalo imati u vidu računarski program u celini, dakle, ne samo kodove i elemente koji su poznati programeru, već i elemente koji su bliski prosečnom korisniku, kao što su, na primer, funkcije ili prikaz (interfejs) programa. Da li kršenje autorskog prava predstavlja sačinjavanje računarskog programa koji je sličan drugom računarskom programu sa stanovišta programera ili koji je sličan drugom računarskom programu, ali sa stanovišta korisnika?
Savet Evropskih zajednica je, članom 1. stavom 2. pomenute Direktive, stavio u prvi plan „izražavanje“ (eng. expression) računarskog programa, te je propisao da se zaštita primenjuje na izražavanje računarskog programa u bilo kojoj formi; s druge strane, ideje, metodi i principi koji stoje iza svakog elementa računarskog programa, te ideje i principi koji stoje iza grafičkog prikaza, nisu zaštićeni autorskim pravom u smislu Direktive.
Tumačenjem odredaba Direktive, dolazi se do zaključka da nije moguće zaštititi ideju kao takvu, što je i opšti princip autorskopravne zaštite. Međutim, šta se tačno podrazumeva pod izražajem računarskog programa?
Zasad se ne može reći da je strana, a još manje da je domaća sudska praksa bogata slučajevima u vezi sa povredom autorskog prava na računarskom programu. Ipak, nekoliko slučajeva je, zbog svojih specifičnosti, izvršilo ogroman uticaj na dalje postupanje sudova.
U zemlji koja je dom brojnih tehnoloških magnata, Sjedinjenim Američkim Državama, brojne su i odluke koje se tiču zaštite prava intelektualne svojine. Tamošnje sudstvo je u početku imalo pred sobom ozbiljan izazov da pravilno tumači norme i stvori stabilan precedent za buduće odluke. Whelan Assocs., Inc. v. Jaslow Dental Laboratory, Inc. bio je prvi slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama koji je privukao značajniju pažnju. Postupajući sud u konkretnom slučaju bio je Žalbeni sud Sjedinjenih Država za Treći okrug, koji je zaključio da stepen zaštite autorskog prava prevazilazi zaštitu doslovnog kopiranja izvornog ili izvršnog koda, te da zaštita obuhvata i kopiranje apstraktne strukture, redosled i organizaciju računarskog programa (eng. structure, sequence and organization – SSO). Prema mišljenju suda, i prikaz i funkcionalnost računarskog programa pored izvornog koda predstavljaju izraz računarskog programa i stoga uživaju autorskopravnu zaštitu.
Ovaj precedent primenjivao se samo šest godina, nakon čega je zamenjen drugim – Computer Associates Int. Inc. v. Altai Inc. U ovom slučaju postupao je Žalbeni sud Sjedinjenih Država za Drugi okrug koji je zauzeo suprotan stav. Sud je bio mišljenja da se „neknjiževni deo“ računarskog programa, tj. prikaz i funkcionalnost programa mogu zaštititi, ali po drugom osnovu (kao posebno autorsko delo ili npr. patent) i samo ako predstavljaju originalnu tvorevinu autora. Dakle, i prikaz i funkcionalnost programa mogu biti objekt pravne zaštite samo ako ispunjavaju propisane uslove, i to nezavisno od „književnog“ dela računarskog programa. Razlog za napuštanje dotadašnje prakse i ozbiljan argument bio je da je presuda u slučaju Whelan Assocs., Inc. v. Jaslow Dental Laboratory, Inc. bila ozbiljna kočnica kreativnom i inovativnom načinu razmišljanja i, generalno, daljem napretku na ovom polju.
Evropski sud pravde primenio je isto rezonovanje kao i sud koji je postupao u slučaju Computer Associates Int. Inc. v. Altai Inc. Predmet SAS Institute Inc. vs. World Programming Ltd. rešen je na isti način – izvorni i izvršni kod jesu načini izražavanja računarskog programa i stoga su zaštićeni autorskim pravom u skladu sa Direktivom. Naročito je interesantno obrazloženje suda, koji je zaključio sledeće: ako je element računarskog programa u stanju da reprodukuje program, onda taj element jeste predmet autorskopravne zaštite. Ovo je bila podloga da sud zaključi da funkcionalnost računarskog programa, programski jezik i format datoteka korišćenih u računarskom programu radi ostvarivanja određenih funkcija nisu način izraza računarskog programa propisan članom 1. stavom 2. Direktive. Sud je takođe bio mišljenja da bi priznavanje autorskopravne zaštite prikazu, funkcionalnosti kao i drugim elementima podržavalo monopolizovanje ideja u industriji računarskih programa.
U slučaju Infopaq International A/S vs. Danske Dagblades Forening, Evropski sud pravde tumačio je da se priznaje autorstvo na delu ako je delo originalno u smislu da je to autorova intelektualna kreacija. Sud u obrazloženju odluke dalje objašnjava da razvoj prikaza zahteva značajan intelektualni napor autora, kao što je slučaj sa književnim ili muzičkim delom. Iza grafičkog korisničkog interfejsa nalazi se složena struktura koju je razvio programer. On koristi programski jezik koji će, struktuiran na određeni način, stvoriti posebno komandno dugme. Ipak, iako je potrebno da se uloži intelektualni napor da bi se postigao određeni prikaz računarskog programa, takav prikaz neće uživati autorskopravnu zaštitu ukoliko on sam, kao individualna kreacija, ne ispunjava uslove propisane zakonom koji uređuje autorsko pravo.
Izvorni i objektni kod predstavljaju predmet zaštite autorskim pravom kao „književni“ elementi računarskog programa. Ovakva tvrdnja i konačno može da se iznese nakon što je protekao niz godina od donošenja propisa. Navedeni međunarodni i domaći propisi bili su šturi; jedino što je bilo „sigurno“ jeste da se računarski program štiti autorskim pravom kao književno delo. U daljem razrešavanju dilema, sudije su imale težak zadatak da prefinjeno, komplikovano činjenično stanje podvedu pod pravnu normu.
Da bi se napravio računarski program, potrebno je vremena, a još više znanja i veština; isti resursi su potrebni i da se pravna norma protumači u skladu sa ciljem zbog kog je doneta – da se pruži odgovarajuća zaštita nečijem delu a da se samim tim ne ograničava stvaralački duh drugih lica. Verovatno je to razlog zašto u centar pažnje nisu stavljeni elementi koji su poznati korisnicima, jer je funkcionalnost programa veoma bliska ideji koja ne može da se štiti autorskim pravom. Strani sudovi smatrali su da je bilo opravdano dati prednost izvornom kodu koji je „početak i kraj programa“ i od koga potiču sve njegove suštinske karakteristike.
Srpski sudovi još nisu izgradili praksu o ovom pitanju. Srpsko IT tržište beleži rast svake godine – veliki je broj eksperata čijim ostvarenjima treba pružiti odgovarajuću autorskopravnu zaštitu. Ostaje da se vidi da li će srpski sudovi uvažiti znanje i dugogodišnje iskustvo sudija iz drugih zemalja, ili će, pak izgraditi sopstvenu praksu, bez osvrta na međunarodne norme i pravne standarde koje je Srbija obavezna da poštuje.
Autor: Suzana Dončić
