Zabrana restriktivnih sporazuma, propisana važećim Zakonom o zaštiti konkurencije (ZZK), primenjuje se kao opšte pravilo u pogledu razmene informacija koje imaju komercijalnu vrednost između učesnika na tržištu. Relevantne odredbe ZZK zabranjuju ugovore, pojedine odredbe ugovora, izričite ili prećutne dogovore, usaglašenu praksu, kao i odluke oblika udruživanja učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na relevantnom tržištu.
Budući da razmena određenih informacija može biti posmatrana kao postojanje izričitih ili prećutnih dogovora i kao takva imati za posledicu kaznu u visini do 10% ukupnog godišnjeg prihoda cele grupe, jasno je da odgovarajuće mere predostrožnosti moraju biti preduzete od strane konkurenata, kako bi bile izbegnute navedene posledice.
Koje informacije imaju komercijalnu vrednost i mogu dovesti do povrede konkurencije?
Uopšteno, informacije koje imaju komercijalnu vrednost su one koje nisu javno dostupne konkurentima, a čije objavljivanje bi omogućilo konkurentima da prilagode svoje poslovne strategije i samim tim smanje neizvesnost poslovanja. Iako je razmena navedenih informacija zabranjena, Komisija za zaštitu konkurencije nije donela odgovarajuće smernice, ali se u rukovodi evropskim.
Evropska komisija propisuje da se strateške informacije mogu odnositi na: cene (realne cene, popuste, povećanja i smanjenja cena, rabate), liste kupaca, proizvodne troškove, količine, promet, prodaju, kapacitete, kvalitete, marketinške planove, rizike, investicije, tehnologije, kao i istraživačko-razvojne programe i njihove rezultate. U najvećem broju slučajeva, informacije o cenama i količinama, kao i o troškovima i o tražnji smatraju se strateškim po prirodi.
Priroda informacija koje su predmet razmene, osobine same razmene i relevantno tržište moraju biti uzeti kao relevantni faktori prilikom ocene da li određena informacija ima komercijalnu vrednost.
Razmena informacija u različitim fazama transakcije
Prvo, pre započinjanja due diligence i razmene podataka po ovom osnovu, strane će potpisati Ugovor o poverljivosti, koji će definisati dalju upotrebu informacija koje će biti razmenjene. Ugovor o poverljivosti predstavlja samo prvi korak u preliminarnim pregovorima i uglavnom podrazumeva razmenu informacija u odnosu na treća lica. Međutim, u ovoj formi, Ugovor o poverljivosti ne može eliminisati sve moguće povrede konkurencije predmetnih starana.
Drugo, due diligence predstavlja ključnu fazu svake transakcije. U ovoj fazi, detaljne informacije i podaci su neophodni kako bi bila napravljena dobra procena o poslovanju ciljnog društva, što može imati za posledicu određene rizike u smislu zaštite konkurencije. Ovaj rizik je naročito visok ukoliko su predmet razmene podaci koji se odnose na način utvrđivanja cena, detaljne podatke o troškovima, uslove prodaje (finansiranje, rabati) marketinške strategije i odnose sa konkurentima.
U trećoj fazi, između potpisivanja i sprovođenja transakcije, informacije će biti razmenjene u cilju obezbeđenja sprovođenja koncentracije. Međutim, u ovoj fazi transakcije strane su još uvek nezavisni učesnici na tržištu i moraju imati u vidu da opasnost povrede konkurencije i dalje postoji.
Pored toga, u transakcijama u kojima postoji obaveza podnošenja prijave koncentracije, razmena informacija koje imaju komercijalnu vrednost može predstavljati preuranjenu saradnju (tzv. koncept „gun jumping“). Naime, procesni aspekt navedenog koncepta, u skladu sa važećim pravilima kontrole koncentracija predviđa da ista ne sme biti sprovedena pre formalnog odobrenja koncentracije.
Sa druge strane, materijalni aspekt navedenog koncepta odnosi se na saradnju među konkurentima u toku priprema u sprovođenju transakcije spajanja ili pripajanja. Za razliku od procesnog aspekta, koji se vezuje za trenutak kad je koncentracija prijavljena, materijalni aspekt se suštinski odnosi na koordinaciju ponašanja među konkurentima, nevezano za obavezu prijave koncentracije. Shodno, navedeno ponašanje nije uređeno procesnim pravilima o obavezi prijave koncentracije, već pravilima o zabrani restriktivnih sporazuma. Ipak, društva koja su započela postupak spajanja ili pripajanja takođe su izložena navedenom riziku, budući da sprovođenje koncentracija podrazumeva razmenu informacija koje imaju komercijalnu vrednosti (kako je gore objašnjeno).
Kako izbeći i/ili smanjiti rizik?
U cilju smanjenja rizika koji se odnosi na otkrivanje informacija koje imaju komercijalnu vrednost i potencijalnih problema sa aspekta prava konkurencije, treba preduzeti sledeće korake:
Ovaj članak je objavio Thomson Reuters/Practical Law i sa njihovom dozvolom dostupan je na našem sajtu.
Sources: The Competition Act („Official Gazette of the RS”, no. 51/2009 and 95/2013), available in English: http://www.kzk.gov.rs/kzk/wp-content/uploads/2011/07/Law-on-Protection-of-Competition2.pdf ; Guidelines on the applicability of Article 101 of the Treaty on the Functioning of the European Union to horizontal co-operation agreements, Official Journal of the European Union C 11/1, January 14, 2011, para 86, available at: http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/ALL/?uri=CELEX%3A52011XC0114%2804%29; Guidelines on the applicability of Article 101 of the Treaty on the Functioning of the European Union to horizontal co-operation agreements, para 89, available at: http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/ALL/?uri=CELEX%3A52011XC0114%2804%29