Zakon predstavlja još jedan korak napred u planiranom i aktuelnom procesu digitalizacije i uopšteno modernizacije javne uprave, koji za cilj ima omogućavanje građanima i privrednim subjektima jednostavnijeg pristupa uslugama koje pružaju nadležni organi javne vlasti, odnosno brže, jeftinije i efikasnije poslovanje. Promena trenutne prakse prema kojoj izuzetno veliki broj propisa i dalje predviđa obavezu korišćenja dokumenata u papirnoj formi nesumnjivo je od značaja za konkurentnost srpske privrede na globalnom planu.
Između ostalog, Zakon posvećuje posebnu pažnju elektronskoj identifikaciji, elektronskom pečatu, elektronskom potpisu, elektronskom dokumentu, kao i uslugama od poverenja i elektronskom čuvanju dokumenata, a u skladu sa Uredbom EU broj 910/2014 od 23. jula 2014. godine (o elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja za elektronske transakcije na unutrašnjem tržištu). Na ovaj način, Srbija ne samo da usklađuje svoj pravni okvir elektronskog poslovanja sa relevantnim evropskim pravilima i na taj način ispunjava svoje obaveze iz procesa pridruživanja, već značajno doprinosi dostizanju standarda svojstvenih tehnološki razvijenim zemljama.
Naime, Zakon uvodi elektronski pečat, te na taj način proširuje mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja pogodnosti koje pruža elektronsko poslovanje. Zakon dalje razlikuje elektronski, napredni elektronski i kvalifikovani elektronski pečat, u zavisnosti od načina njegovog kreiranja, te stepena zaštićenosti od rizika neovlašćenog korišćenja i zloupotrebe u svakom drugom obliku. Napredni elektronski pečat predstavlja “prelazno rešenje” između elektronskog i kvalifikovanog elektronskog pečata, namenjeno onim slučajevima kada je potreban viši nivo pouzdanosti, ali iz formalnih ili praktičnih razloga nije primereno predvideti kvalifikovani elektronski pečat. U svakom slučaju, Zakon predviđa da se elektronskom pečatu ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zbog toga što je u elektronskom obliku, ili što ne ispunjava uslove za kvalifikovan elektronski pečat. Za kvalifikovani elektronski pečat važi pravna pretpostavka očuvanosti integriteta i tačnosti porekla podataka za koje je vezan. Drugim rečima, elektronski pečat pravnog lica predstavljaće zamenu za pečat i svojeručni potpis lica ovlašćenog za zastupanje tog pravnog lica.
Analogno navedenom, Zakon razlikuje i elektronski, napredni elektronski i kvalifikovani elektronski potpis. Kao i kod elektronskog pečata, Zakon predviđa da se elektronskom potpisu ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zbog toga što je u elektronskom obliku, ili što ne ispunjava uslove za kvalifikovani elektronski potpis. Kvalifikovani elektronski potpis ima isto pravno dejstvo kao i svojeručni potpis. Imajući u vidu da je do sada izuzetno mali broj građana koristio uslugu elektronskog potpisa, a usled složenosti procedure njegovog pribavljanja (naročito ukoliko se radi o fizičkim licima koja postupaju ispred pravnog lica ili državnog organa), jedan od ciljeva novih zakonskih rešenja jeste da se pojednostavljenjem predmetnog postupka ovaj broj značajno poveća.
Ipak, Zakon eksplicitno predviđa da upotreba elektronskog pečata i potpisa nije moguća u ugovorima i drugim pravnim poslovima za koje je posebnim zakonom predviđeno da se sačinjavaju u formi overe potpisa, javno potvrđene isprave ili javnobeležničkog zapisa.
Takođe, u skladu sa odredbama o elektronskom pečatu i potpisu, Zakon navodi da se ni elektronskom dokumentu ne može se osporiti punovažnost, dokazna snaga, kao ni pisana forma samo zato što je u elektronskom obliku.
Od naročitog značaja je i regulisanje elektronske dostave, kao usluge od poverenja, koja takođe može biti „obična“ i kvalifikovana. Naime, odnosna usluga predstavljaće svojevrsnu alternativu za uslugu preporučene pošiljke, budući da, uz visok nivo pouzdanosti, obezbeđuje identifikaciju kako pošiljaoca, tako i primaoca, a praćena je i izdavanjem potvrde o elektronskoj dostavi. U Zakonu se izričito navodi da se podacima poslatim ili primljenim putem usluge elektronske dostave ne može osporiti pravna snaga i dopuštenost kao dokaza u pravnom prometu samo iz razloga što su u elektronskoj formi ili iz razloga što ne ispunjavaju sve uslove usluge kvalifikovane elektronske dostave. Takođe, u Zakonu se navodi da za podatke iz elektronske poruke poslate ili primljene putem usluge kvalifikovane elektronske dostave važi pravna pretpostavka integriteta podataka, slanja podataka od naznačenog pošiljaoca, prijema od strane naznačenog primaoca, te pouzdanosti datuma i vremena slanja i prijema.
Za kraj, Zakon predviđa da će se podzakonski akti doneti na osnovu Zakona o elektronskom potpisu i Zakona o elektronskom dokumentu primenjivati i posle prestanka važenja navedenih zakona, sve do donošenja odgovarajućih propisa saglasno novom Zakonu (osim ako su u suprotnosti sa njegovim odredbama). Takođe, sertifikaciona tela za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata, koja su registrovana na osnovu Zakona o elektronskom potpisu, nastavljaju sa radom, uz obavezu da u roku od 12 meseci usklade svoje poslovanje sa odredbama Zakona.
Iz prethodno navedenog se može zaključiti da će biti potrebno neko vreme da zakonska rešenja predviđena novim Zakonom zažive i u praksi. No, to svakako ne umanjuje njihov značaj za stvaranje pristupačnije i efikasnije poslovne „klime“ u Srbiji.
