Problematika ugovornih klauzula kojima je korisnicima kredita širom Evrope utvrđena obaveza otplate duga u CHF, nakon čega se iznos njihove obaveze drastično uvećao usled promene kursa CHF, odavno se, pored nacionalnih sudova, nalazi i pred ESP. Tako, presuda u predmetu C-186/16 nije prva koju je ovaj sud doneo povodom pitanja usklađenosti predmetnih klauzula sa zahtevima iz Direktive 93/13/EEZ, koja se tiče nepoštenih ugovornih odredaba u potrošačkim ugovorima („Direktiva“). Primera radi, u presudi u predmetu C-26/13 (Árpád Kásler i Hajnalka Káslerné Rábai protiv OTP Jelzálogbank Zrt) ESP navodi da zahtev iz Direktive, prema kojem ugovorna odredba mora biti jasna i razumljiva, podrazumeva ne samo obavezu da ista bude razumljiva gramatički, već i obavezu da se njome potrošaču pruže precizni kriterijumi za procenu njenih ekonomskih posledica.
Presuda C-186/16 (Ruxanda Paula Andriciuc i Ostali protiv Banca Românească SA) doneta je po zahtevu Apelacionog suda u Oradea-i (Rumunija) za donošenje prethodne odluke, pri čemu je rumunski sud postavio ESP nekoliko pitanja u pogledu obima obaveze banaka da informišu klijente o kursnom riziku kod kredita u stranoj valuti, a posmatrano iz ugla Direktive. Okosnicu problema čine sledeće dileme: (i) da li prilikom ocene postojanja bitne nesrazmere u pravima i obavezama ugovornih strana, pored okolnosti koje su postojale u vreme zaključenja ugovora, treba uzeti u obzir i okolnost da je obaveza potrošača nakon zaključenja ugovora značajno narasla (usled velikih promena u kursu), te (ii) da li zahtev da ugovorna odredba, a naročito ona prema kojoj dug po kreditu u stranoj valuti mora biti vraćen u istoj valuti, mora biti jasna, podrazumeva i da ista mora da predoči i svoje moguće posledice, usled kojih iznos obaveze potrošača može varirati (npr. usled rizika kursa).
Predmetnom presudom se vrlo iscrpno obrazlaže stav ESP da je obaveza vraćanja duga po kreditu u određenoj valuti bitan elemenat ugovora o kreditu, te da stoga odredba kojom se ista stipuliše mora biti jasna i razumljiva, a u smislu da omogući korisniku da prilikom zaključenja ugovora oceni ukupan trošak svog kredita. Drugim rečima, sporne klauzule moraju biti takve da prosečnom potrošaču stave do znanja da postoji rizik kako od rasta, tako i od pada kursa strane valute, ali i uticaj toga na iznos njegove obaveze.
Takođe, ESP je zauzeo stanovište da se, pri utvrđivanju postojanja neravnopravnog položaja ugovornih strana, u obzir ima uzeti i okolnost da li je banka, pri zaključenju ugovora, posedovala određena saznanja o činjenicama koje mogu uticati na izvršavanje obaveza.
Na ovaj način, a imajući u vidu da presuda doneta po zahtevu rumunskog suda obavezuje i nacionalne sudove ostalih zemalja članica EU pred kojima bi se postavilo slično pitanje, ESP je stvorio veoma širok prostor za ispitivanje klauzula kojima je ugovorena otplata kredita u CHF. Naime, zahvaljujući predmetnoj presudi, ukoliko se utvrdi da banka prilikom zaključivanja takvog ugovora nije informisala klijenta o mogućim rizicima, već je isticala isključivo prednosti, predmetna odredba može biti oglašena nepoštenom, a samim time i ništavom, odnosno bez pravnog dejstva.
Budući da Srbija još uvek nije članica EU, odluke ESP trenutno ne obavezuju domaće sudove. Stoga, korisnicima CHF kredita u Srbiji (ali i kredita u drugim valutama) za sada ostaje samo nada da će se i naši sudovi prikloniti predmetnom tumačenju u pogledu nepotpunog informisanja potencijalnih korisnika. Naime, i srpski Zakon o zaštiti potrošača poznaje pojmove nepoštene i obmanjujuće poslovne prakse, a koja za sobom povlači odgovarajuće negativne posledice po „trgovca“.
Autori: Nikola Aksić i Lara Maksimović, Gecic Law
