Rešenje Ministarstva
Prema pisanju medija, tim putem Ministarstvo je stalo na put nepravičnom postupanju Operatera i neprimerenom ostvarivanju imovinske koristi koristeći svoj tržišni položaj.
Međutim, da li je ovom odlukom Ministarstvo dovelo u pitanje pravno dejstvo i značaj ugovora zaključenih za unapred određeni vremenski period, odnosno opšte načelo obligacionog prava da ugovor obavezuje („pacta sunt servanda“)?
Naime, ustaljena praksa Operatera je da sa korisnicima zaključuju ugovore sa unapred određenim vremenskim trajanjem (najčešće dve godine), u kom periodu se korisnik obavezuje da Operateru plaća novčanu naknadu u određenom iznosu za unapred opredeljene telekomunikacione usluge koje će mu Operater obezbeđivati. Dakle, zaključenim ugovorom i korisnik i Operater prihvataju da tokom unapred određenog vremenskog perioda izvršavaju preuzete obaveze- korisnik da plaća naknadu, a Operater da pruža usluge. Stoga su strane dužne da sve vreme za koje je zaključen ugovor izvršavaju svoje obaveze i odgovaraju za njihovo ispunjenje.
Međutim, Operateri, iako je korisnik preuzeo ugovornu obavezu plaćanja naknade i primanja usluge Operatera u određenom vremenskom periodu, omogućavaju korisnicima da prekinu ugovor pre isteka vremenskog perioda za koji je ugovor zaključen, ali pod uslovom da korisnik Operateru isplati sve obaveze preostale za plaćanje pre isteka važenja ugovora.
Rešenjem Ministarstva utvrđeno je da su Operateri povredili kolektivni interes potrošača propisan Zakonom o zaštiti potrošača ugovaranjem odredbi kojima se pretplatnik obavezuje da Operateru isplati naknadu štete zbog prevremenog raskida ugovora u iznosu koji odgovara zbiru svih preostalih mesečnih pretplata počev od raskida pretplatničkog ugovora do isteka inicijalno ugovorenog obaveznog trajanja pretplatničkog odnosa za izabrani tarifni paket ukoliko (i) pretplatnik raskine ili (ii) uzrokuje raskid pretplatničkog ugovora pre isteka perioda na koji je zaključen.
Svoju odluku Ministarstvo je zasnovalo na tome da takvo ugovaranje predstavlja nepravičnu ugovornu odredbu iz člana 45. stav 1. tačka 3) Zakona o zaštiti potrošača jer stvara značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana, imajući u vidu da je korisnik u slučaju raskida, dužan da Operateru plati naknadu koja značajno premašuje iznos štete koju Operater trpi u tom slučaju.
Istovremeno, Ministarstvo je svoju odluku obrazložilo time da se ugovaranjem navedene odredbe ustanovljava nepravično opterećenje na štetu korisnika kao ugovorne strane, jer Operater nakon raskida ugovora ne pruža dalje uslugu, pa nema ni troškove, dok od korisnika zahteva plaćanje pune naknade kao da su usluge pružene. Pri tom, ne samo da Operateri ne pružaju uslugu za koju traže od korisnika plaćanje naknade, već nisu dokazali ni postojanje eventualne štete usled prevremenog raskida ugovora. Stoga, prema mišljenju Ministarstva, takvo ugovaranje je protivno načelu jednakosti davanja propisanom članom 15. Zakona o obligacionim odnosima a koje nalaže da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.
Dva scenarija
U vezi sa navedenim, mišljenja smo da je potrebno razdvojiti dve situacije i to (i) situaciju kada Operater raskida ugovor zbog povreda obaveza od strane korisnika i (ii) slučaj kada korisnik raskida ugovor pre vremena, bez bilo kakvog razloga na strani Operatera.
Kada je u pitanju slučaj raskida ugovora od strane Operatera zbog povreda obaveza od strane korisnika, stav koji je zauzelo Ministarstvo u skladu je sa opštim pravilima obligacionih odnosa propisanim za slučaj raskida ugovora zbog neispunjenja. Naime, kada je ugovor raskinut zbog neispunjenja, ugovor više ne proizvodi pravna dejstva, pa samim tim ne postoje ni bilo kakve obaveze utvrđene ugovorom (kao što je plaćanje ugovornih kazni), a strana koja je raskinula ugovor ima pravo na naknadu štete koju stvarno pretrpi u tom konkretnom slučaju.
Međutim, kada je pitanju slučaj raskida ugovora od strane korisnika bez bilo kakvog razloga na strani Operatera, situacija je, prema našem mišljenju, nešto drugačija.
Kao što je prethodno napomenuto, preuzeta ugovorna obaveza se mora ispuniti shodno dužnosti ispunjavanja obaveza kao opštem načelu obligacionog prava, te ni korisnik ni Operater ne bi mogli samo svojom voljom „skratiti“ svoju obavezu i odlučiti da „ipak“ ne žele da budu u ugovornom odnosu. Takođe, jednom zaključen ugovor se može raskinuti samo na osnovu sporazuma ugovornih strana ili u slučajevima propisanim zakonom. U tom smislu, mogućnost izbora koja je ostavljena korisniku i to da, umesto da poštuje načelo „pacta sunt servanda“ i ispunjava svoju preuzetu ugovornu obavezu za celokupno vreme važenja ugovora, Operateru isplati onaj iznos na koji se ugovorom obavezao, te da prestane da prima usluge Operatera, zapravo predstavlja raskid ugovora na osnovu sporazuma ugovornih strana, gde je Operater već unapred dao svoju saglasnost za takav sporazumni raskid ugovora.
Dakle, korisniku se omogućava pogodnost u vidu opcije da „izađe“ iz ugovora, odabere drugog operatera koji će mu pružati usluge, ali ukoliko je spreman da Operateru isplati celokupan iznos naknade na koju se inicijalno ugovorom obavezao. Ukoliko ovakva alternativa ne bi bila omogućena ugovorom, korisnik bi, prema opštim pravilima obligacionog prava, bio u obavezi da ispuni ugovor do kraja vremena za koji je zaključen, što znači da bi Operateru i u tom slučaju morao da isplati celokupan ugovoreni iznos, s tim da ne bi imao na raspolaganju mogućnost da prestane da koristi usluge Operatera, te eventualno promeni operatera telekomunikacionih usluga.
Takav sporazum o raskidu ugovora, mogao bi biti predmet razmatranja sa stanovišta načela srazmere, pravičnosti i poštenja, te nepravičnosti prema korisniku, ali u svakom konkretnom slučaju zaključenog ugovora, imajući u vidu sve okolnosti ugovornih strana, te razloge zbog kojih je korisnik zaključio ugovor i želi da isti raskine.
Nezavisno od navedenog stanovišta koje se zasniva na striktnoj primeni zakonskih propisa, u evropskoj ali i lokalnoj pravnoj regulativi nisu retki slučajevi kada se omogućava prevremeni prekid ugovora, ali uz plaćanje srazmernih naknada. Tada se iznosi naknade za prevremeni prekid ugovora procentualno uvećavaju u zavisnosti od toga koliko pre isteka ugovorne obaveze je raskinut ugovor. Takav pristup bi možda mogao biti predmet razmatranja budućeg zakonskog regulisanja kojim će biti propisana materija raskida ugovora o pružanju telekomunikacionih usluga i prava korisnika i operatera u tom slučaju.
Da li će konačan ishod rešavanja ovog pitanja biti drugačiji od stava koji je zauzelo Ministarstvo, odnosno da li će se primeniti formalni pristup dužnosti ispunjavanja ugovornih obaveza, ili će pak prevagnuti opšte načelo pravičnosti u svetlu činjenica da su ugovori o pružanju telekomunikacijinih usluga tzv. ugovori o pristupu, gde korisnik nema mogućnosti uticaja na ugovorne odredbe, zavisiće od sudskog pristup ovom pitanju, kao instance koja daje „poslednju reč“ o primeni prava, ništavosti ugovora, i opštim načelima pravnog sistema.
