Kompanije, pre svega globalne korporacije, uživaju ogromnu moć i uticaj. Njihova moć potiče pre svega od kapitala kojim ove kompanije raspolažu, ali i iz drugih izvora – mogućnosti kompanija da na, uglavnom posredan način, utiču na donošenje zakona u skladu sa svojim interesima i time steknu dodatni uticaj u državama. I dok je u glavnom fokusu pitanje da li se uticaj kompanija može na neki način ograničiti, sudska praksa i međunarodno zakonodavstvo je kompanijama priznalo određena ljudska prava.
Najvažniji pravni dokument o ljudskim pravima je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Ovaj dokument uticao je na većinu nacionalnih ustava zemalja članica Ujedinjenih nacija donetih nakon usvajanja iste, ali i na međunarodne dokumente kao što je Evropska konvencija o ljudskim pravima Saveta Evrope („Konvencija“).
Upravo je Konvencija priznala kompanijama da imaju ljudska prava i to tako što je u članu 1. propisala da „Visoke strane ugovornice jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Delu I ove Konvencije“. Ovo načelo se dalje potvrđuje u članu 34. Konvencije u kome je definisano ko sve može podneti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava („ESLJP“) gde se navodi da tu mogućnost imaju „sve osobe, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju…“ Kompanije se ovde podrazumevaju pod pojmom „nevladine organizacije“.
ESLJP ima dugu tradiciju i praksu priznavanja ljudskih prava i kompanijama koja je započeta još 1978. godine u slučaju Sunday Times vs. Ujedinjeno Kraljevstvo[1]. U konkretnom slučaju, ESLJP je utvrdio da je došlo do ugrožavanja prava na slobodu izražavanja i kršenja člana 10. Konvencije. Naime, 1972. godine britanski list Sunday Times objavio je članke u vezi sa pregovorima o nagodbi u slučaju „dece talidomida“, koji je postao aktuelan nakon što je korišćenje leka talidomida od strane trudnica rezultiralo teškim urođenim manama kod novorođene dece. Sunday Times je kritikovao predloge za zaključivanje poravnanja nakon čega je po zahtevu britanskog državnog tužioca izdata zabrana za dalje objavljivanje članaka na ovu temu na osnovu tvrdnje da će buduće publikacije predstavljati nepoštovanje suda. Iako je ESLJP utvrdio da je mešanje države dozvoljeno zakonom i da je težilo legitimnom cilju zaštite nepristrasnosti i autoriteta pravosuđa, takođe je utvrdio da ono nije bilo neophodno u demokratskom društvu. ESLJP je primetio da pravo na slobodu izražavanja garantuje ne samo slobodu štampe da obaveštava javnost, već i pravo javnosti da bude pravilno informisana, a „talidomidna katastrofa“ je bila predmet nesporne brige javnosti. ESLJP je primetio da je predloženi članak bio umeren i uravnotežen u svojim argumentima o temi o kojoj se u društvu široko raspravljalo i da je stoga rizik od podrivanja autoriteta pravosuđa bio minimalan. ESLJP je zaključio da mešanje države nije odgovaralo društvenoj potrebi koja je dovoljno bitna da nadmaši javni interes za slobodu izražavanja u smislu Konvencije, a što je sve rezultiralo prvom presudom u kojoj je kompaniji priznato neko ljudsko pravo, u ovom slučaju – pravo na slobodu izražavanja.
Praksa koja je započeta napred navedenim slučajem dovela je do toga da danas ima nebrojeno presuda koje samo potvrđuju nešto što je odavno postala činjenica – da kompanije zaista imaju ljudska prava[2].
Ovde se, međutim, postavlja pitanje – da li svi članovi (i sva ljudska prava) Konvencije odnose i na kompanije? Kod davanja odgovora na ovo pitanje, ESLJP odlučuje od slučaja do slučaja, te procenjuje da li ima mesta primeni pojedinih članova Konvencije kada su kompanije u pitanju. U osnovi, ljudska prava kompanija su ista kao i za fizička lica, ali uz određena ograničenja, zbog specifičnih karakteristika pravnih lica. Na primer, kompanija neće moći da se poziva na povredu prava na život, niti će moći da se poziva na član 3. Konvencije koji predviđa zabranu mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanju ili kažnjavanja. Kompanije se, međutim, mogu obratiti ESLJP-u kada smatraju da im je povređeno pravo, na primer, na pravično suđenje, slobodu izražavanja, pravo na imovinu itd.
Predstavke koje ESLJP-u podnose kompanije širom Evrope uglavnom se odnose na zaštitu imovine, pogotovo u slučajevima nacionalizacije nepokretnosti ili promena u propisima koja regulišu korišćenje zemljišta (kada se nameću izvesna ograničenja raspolaganju nepokretnostima). Takođe iste se odnose i na povrede prava na pravično suđenje u građanskim, krivičnim ili upravnim postupcima, uključujući i slučajeve kršenja zakona o zaštiti konkurencije i slučajeve zaštite prava na slobodu izražavanja (kada se postupci obično iniciraju od strane novina i izdavačkih kuća).
Upravo u ovom smislu je zanimljiv slučaj Société Colas Est vs. Francuska[3] koji se pred ESLJP-om vodio povodom povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije, gde je ESLJP utvrdio da se koncept doma može primeniti i na sve poslovne prostorija kompanija. U predmetnom slučaju, francuske centralne vlasti su naložile Nacionalnoj istražnoj kancelariji da sprovede opsežnu istragu o ponašanju izvođača javnih radova, što je rezultiralo pretresima poslovnih prostorija kompanije tokom novembra 1985. i oktobra 1986. godine. Kompanije koje su bile subjekt ovakvog postupanja su tvrdile da su racije koje su sprovedene, bez ikakvog nadzora ili ograničenja, povredile pravo na poštovanje njihovog „doma“. Francuska vlada je u svoju odbranu istakla da pravna lica ne mogu ostvariti pravo na zaštitu svog poslovnog prostora sa tolikom snagom kao što to može pojedinac – fizičko lice. U svojoj odluci, ESLJP je smatrao da, u određenim okolnostima, registrovana kancelarija, filijala ili drugi poslovni prostor kompanije mogu uživati prava zagarantovana članom 8. Konvencije. Iako je akcija državnih organa imala opravdanje u oblasti sprečavanja nekonkurentnih praksi, zakonodavstvo je trebalo da pruži adekvatne i efikasne mere zaštite od zloupotrebe, što se u ovom slučaju nije dogodilo. U vreme istraga inspektori su imali široka ovlašćenja i, samim tim, isključivu nadležnost da utvrđuju celishodnost, broj, dužinu i obim inspekcijskog nadzora. Promena zakonodavstva, u smislu propisivanja obaveznog prethodnog odobrenja sudije, nastupila je nakon izvršenih inspekcija.
Naposletku, jedan od skorijih slučajeva od velikog značaja sa aspekta ljudskih prava kompanija je slučaj Yukos vs. Rusija[4] a koji se tiče nacionalizacije naftne kompanije Yukos od strane ruske vlade početkom 2000-ih. Yukos je u jednom trenutku bio najveća naftna kompanija u Rusiji, ali je 2003. njen izvršni direktor Mihail Hodorkovski uhapšen zbog navodne prevare i utaje poreza. Ubrzo nakon toga, ruska vlada je zaplenila imovinu Yukosa i prodala njegovu glavnu proizvodnu jedinicu državnoj naftnoj kompaniji Rosneft. Yukos i njegovi akcionari osporili su zakonitost nacionalizacije i pred ruskim sudovima i međunarodnim tribunalima. Slučaj se pretvorio u veliku međunarodnu pravnu bitku koja je trajala više od jedne decenije, a ruska vlada je optužena za eksproprijaciju i kršenje međunarodnih ugovora o ulaganju. Sve ovo rezultiralo je velikim brojem postupaka koji su se vodili pred sudovima i arbitražama u različitim zemljama.
Nezavisno od navedenih sudskih i arbitražnih postupaka, akcionari Yukosa su se obratili ESLJP kako bi tražili odštetu od ruske vlade zbog kršenja njihovih prava garantovanih Konvencijom. Sa druge strane, ruska vlada je tvrdila da ESLJP nema nadležnost da razmatra slučaj jer se odnosio na ekonomska pitanja, a ne na ljudska prava, sa čim se ESLJP nije složio, već je prihvatio da odlučuje u konkretnom slučaju. ESLJP je u svojoj odluci iz 2011. godine presudio da su hapšenje i pritvaranje generalnog direktora Yukosa Mihaila Hodorkovskog bili proizvoljni i politički motivisani i da je ruska vlada prekršila njegovo pravo na pravično suđenje garantovano članom 6. Konvencije. ESLJP je takođe utvrdio da je Yukos bio subjekt proizvoljnih poreskih revizija, kao i da je nacionalizacija kompanije izvršena na način kojim je prekršeno pravo na nesmetano uživanje imovine Yukosa garantovano članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju. ESLJP je naložio ruskoj vladi da isplati 1,9 milijardi evra odštete akcionarima Yukosa. Ovaj slučaj je značajan jer pokazuje da ljudska prava mogu poslužiti i za zaštitu prava kompanija u kontekstu stranih ulaganja, a takođe naglašava potrebu osiguravanja da države ne zloupotrebljavaju svoju moć prilikom eksproprijacije imovine u privatnom, pogotovo stranom, vlasništvu.
Zaključak koji se može izvesti iz svega napred navedenog je da kompanije imaju širok spektar ljudskih prava, te da prava koja po svojoj prirodi mogu da uživaju, kompanije uživaju bez ikakvih ograničenja, baš kao i fizička lica. Na kompanijama je da ljudska prava uživaju odgovorno i bez zloupotrebe na štetu društva koje im je ista omogućilo.
[1] Evropski sud za ljudska prava, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine, dostupno na engleskom jeziku, na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-57584;
[2] André i drugi protiv Francuske, predstavka br. 18603/03, presuda od 24. jula 2008. godine, paragrafi 36-37, dostupno na engleskom jeziku na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-87938, Dubus protiv Francuske, predstavka br. 5242/04, presuda od 11. juna 2009. godine, dostupna na francuskom na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-92990; Menarini Diagnostics protiv Italije, predstavka br. 43509/08 , presuda od 27. septembra 2011. godine, dostupno na francuskom jeziku na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-106438; Société Canal Plus i drugi protiv Francuske, predstavka br. 29408/08 , presuda od 21. decembra 2010. godine, paragrafi 55-57, dostupno na francuskom jeziku na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-102435;
[3] Société Colas Est protiv Francuske, predstavka br. 37971/97, presuda od 16. aprila 2002. godine, paragraf 41, dostupno na engleskom jeziku na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-60431;
[4] OAO Neftyanaya Kompaniya Yukos protiv Rusije, predstavka br. 14902/04, presuda od 31. jula 2014. godine, paragraf 613, dostupno na engleskom jeziku na adresi: https://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-106308
Autor: Luka Đurić
