Ćutanje, ali ipak saradnja – bitna odluka Evropskog suda pravde

„Ćutanje je zlato”, kaže stara arapska poslovica.  I izgleda da je to istina i dan danas – čak i u pravu, čak i u velikom slučaju pred Evropskim sudom pravde. Kako bismo saznali zašto je ćutanje odjednom važno – i to toliko da je uskomešalo advokate širom Evrope – moramo da krenemo od početka priče. 

Šta se desilo?

Evropski sud pravde (ESP) je 2.2.2021. u odgovoru na prethodno pitanje od strane Ustavnog suda Italije – u slučaju DB protiv Italijanske nacionalne komisije za kompanije i akcije (Consob) – objavio krucijalnu odluku kada se radi o pravima fizičkih lica u postupku. Ovaj slučaj se odnosi na kaznu određenu fizičkom licu (DB) za tzv. „insider dealing“ i za odbijanje saradnje u kontekstu upravne istrage. 

Naime, ESP smatra da (i) Povelja Evropske unije o osnovnim pravima (Povelja) predviđa postojanje prava na ćutanje za fizička lica (ii) da ovo pravo isključuje određivanje kazni fizičkim licima koja odbijaju da pruže potencijalno samooptužujuće odgovore državnim organima koji vode istragu.

Opa! Baš velika stvar… valjda.  Je l’ možeš da pojednostaviš?

Hajde da celu stvar razložimo: 

• Italijanska nacionalna komisija za kompanije i akcije (Consob) kaznila je izvesnog DB kaznom od 300,000 evra ukupno zbog upravnog prestupa insider dealing-a.  (Najjednostavnije rečeno, insider dealing podrazumeva – ilegalno – trgovanje hartijama od vrednosti neke kompanije, koje se bazira na poverljivim informacijama.  Koga zanima više, neka pogleda ovde). 
• Dodatno, Consob ga je kaznio sa 50,000 evra – zbog uskraćivanja saradnje u istrazi u upravnom postupku. DB je prvo nekoliko puta odlagao pojavljivanje pred Consob-om, a onda odbio da odgovori na određena pitanja.
• Nadležni sud u Rimu je brzo odbio njegovu žalbu koja se odnosila na drugu kaznu od 50,000 evra. DB nije odustao i uložio je pravni lek Vrhovnom kasacionom sudu.  
• Opet, Vrhovnom kasacionom sudu je bila neophodna pomoć Ustavnog suda Italije. Italijansko zakonodavstvo predviđa da odbijanje saradnje sa Consob-om u ovakvim slučajevima mora da bude sankcionisana. Ali, iskrslo je pitanje – da li je to u saglasnosti sa pravom na ćutanje?   

Čekaj malo!  Pravo na ćutanje?  Šta je to? 

Uopšteno, pravo na ćutanje je pravni princip koji oslobađa obaveze odgovaranja na određena pitanja. Bilo da se radi o pitanjima koja postavlja policija u istrazi, pitanjima pred sudom ili čak nekim drugim nadležnim telom – kakvo je npr. Consob. 

OK, shvatio.  I, je l’ DB imao pravo da ćuti? 

 To je nešto što je bilo teško i za italijanski Ustavni sud da odluči.  Pitanje je komplikovano jer: 

• Pravo na ćutanje je priznato pravno načelo, pred policijom ali i u krivičnom postupku. Kako u Italiji, tako i širom (čak se nalazi u Petom amandmanu!). 
• Ali DB je učestvovao u upravnom postupku, u kome pitanje prava na ćutanje nije bilo rešeno. Iako se radi samo o upravnoj istrazi, DB je mogao – ne iskoristivši svoje pravo ćutanja i odavši… delikatne informacije – da ugrozi svoju poziciju u eventualnom krivičnom postupku. Ili da čak dovede do pokretanja jednog protiv sebe.  
• Na osnovu odredbe italijanskog zakona (Decreto legislativo n. 58, Article 187) DB je dobio kaznu od 50000 evra. Ta odredba je, pak, usvojena kao implementacija  Direktive 2003/6/EC Evropskog parlamenta i saveta (Direktiva) i Uredbe 596/2014 Evropskog parlamenta i saveta (Uredba). Direktiva i Uredba u suštini nalažu da lice koje odbija da sarađuje u upravno istrazi treba da bude kažnjeno. 
• Sa druge strane, nije jasno da li su te odredbe u skladu sa Poveljom Evropske unije o osnovnim pravima koja je nezaobilazan akt kada se radi o osnovnim i ljudskim pravima u EU. Mala napomena: Povelja ne spominje pravo na ćutanje izričito!  

U pravu si. Jeste komplikovano. Šta je Ustavni sud odlučio?

Ništa. Morao je da pita ESP da li su gorepomenuta italijanska odredba, Direktiva i Uredba u skladu sa Poveljom i pretpostavljenim pravom na ćutanje sadržanim u njoj. U suštini, Ustavni sud je pitao ESP da protumači pravo Evropske unije, pre nego što sam donese presudu. Taj proces se zove donošenje odluke o prethodnom pitanju. Šta reći? Ne postoje advokati za džabe – pravo jeste komplikovano! 

To sam već shvatio, hvala. Nastavi, molim te…

Sve u svemu, na pitanje je prvo odgovorio Generalni advokat (GA) Pikamäe. Generalni advokat nisu sudije. oni ne donose odluke, but već pomažu sudu i daju mišljenja o slučajevima koji su im dodeljeni. Ipak, njihovi stavovi imaju veliku težinu i uglavnom odgovaraju kasnijim sudskim odlukama. Mišljenje generalnog advokata u ovom slučaju se može sumirati u četiri važne tačke:

• Kada god fizičkom licu preti opasnost od krivičnog postupka – postoji pravo na ćutanje. 
• Što se tiče usklađenosti gorepomenute Direktive i Uredbe sa Poveljom, generalni advokat smatra da one ostavljaju širok prostor državama u pogledu primene. Nacionalna prava mogu da kazne povrede kakve je učinio DB na nekoliko načina: krivično, upravnim kaznama krivične prirode, ili samo upravnim merama. Iako su Direktiva i Uredba zamišljene kao obavezujuće, treba ih tumačiti u skladu sa Poveljom i osnovnim pravima. 
• GA smatra da je pravo na ćutanje sadržano u članu 47 (Pravo na efikasan pravni lek i pravično suđenje) i članu 48 (Pretpostavka nevinosti i pravo na odbranu) Povelje. 
• Evropski sud za ljudska prava (ESLjP) je usvojio princip da pravo na ćutanje postoji u slučajevima koji imaju implikacije na postojanje krivice i kaznu. Stoga, GA je iskoristio taj princip i u ovom slučaju, navevši da je pravo na ćutanje takođe primenjivo tamo gde  izjave fizičkog lica imaju uticaja na osudu ili kaznu izrečenu na kraju upravnog postupka, ukoliko situacija potpada pod član 6 Evropske povelje o ljudskim pravima (tj. da se radi o krivičnoj stvari u smislu tog člana).

A šta su rekle sudije?

Pa, bilo je jasno od početka! „Ćutanje je zlato“, odlučno je rekao sud.  Sudska odluka je u velikoj meri u skladu sa mišljenjem generalnog advokata. Ali… to nije sve. Hajde da navedemo najvažnije stvari u odluci (da, obećavam, neće više biti „bullet point“-a!) 

• Pravo na ćutanje proizilazi iz članova 47 i 48  – zapravo, ono je fundament prava na pravično suđenje.
• NAJVAŽNIJE: Pravo na ćutanje ISKLJUČUJE (između ostalog) ‘kazne određene fizičkim licima koja su „optužena“ za odbijanje da relevantnom organu (u skladu sa Direktivom i Uredbom) pruže odgovore koji bi mogli da dovedu do njihove odgovornosti za prestup koji je kažnjiv bilo po upravnim sankcijama krivične prirode, ili do njihove krivične odgovornosti (podebljano – autor). Ova odluka takođe smatra da je u ovakvim slučajevima relevantno i pravo ESLjP, što je bio i stav generalnog advokata.  
• Države članice moraju da se postaraju da je ovo sprovedeno pred nacionalnim sudovima. 

Da li to znači da se saradnja sa odgovarajućim telom može prosto odbiti?  Da Direktiva i Uredba nisu u skladu sa Poveljom? Ne. One moraju da se tumače u skladu sa njom. Postoje mnogi drugi oblici nesaradnje u upravnom postupku. I svi oni mogu i treba da budu sankcionisani. „Pravo na ćutanje ne može, ipak, da opravda svaki vid nesaradnje od strane fizičkog lica, kao što su odbijanje da se pojavi pred organom na saslušanju ili korišćenje taktika odlaganja kako bi to saslušanje odložila.“ Dakle, kazne za nedostatak saradnje u upravnom postupku su i dalje u većoj meri netaknute. 

Zašto je sve ovo bitno? I šta sad?

Rešeno je do sad neodlučeno pitanje,  koje će verovatno imati implikacije na bezbroj budućih slučajeva. Kako u sferi ljudskih prava, tako i šire. Postavlja se važan precedent u pravu EU: a nema potrebe naglašavati da je sama EU sastavljena od 27 država i da je EU pravo bitno i za ogroman država širom sveta. Kako može da ne bude bitno? 

Konačno, jasno je da bi ova odluka trebalo da bude primenjena na sve relevantne postupke koji proizilaze iz zakonodavstva Evropske unije. U svakom slučaju, u pravu konkurencije, ova odluka otvara zanimljiva pitanja u pogledu prava na odbranu u postupcima gde se sankcije mogu primeniti na fizička lica i korporacije. 

Dakle, u slučaju kada pojedinci odbiju da sarađuju, u skladu sa pravom na ćutanje, ova odluka implicira da nadležne vlasti treba da se uzdrže od sankcije za nesaradnju. Uzevši to u obzir, da li bi to trebalo da znači da i kompanije treba da prođu bez posledica?

Šta će se dalje dogoditi, prerano je reći. Kako će tačno ovo novo tumačenje prava EU biti primenjeno u praksi? Kakav će biti uticaj na nacionalna prava? To još ostaje da se vidi. 

Autor: Nikola Vjetrović